Леви комунизам
| Део серије о |
| Леви комунизам |
|---|
| Део серије о |
| Марксизму |
|---|
Леви комунизам (енгл. Left communism), или комунистичка левица, описује низ позиција које заступа лево крило комунизма, а које критикује политичке идеје и праксе марксиста-лењиниста, троцкиста и социјалдемократа.[1] Леви комунисти заступају ставове које сматрају аутентичније марксистичкијим од оних које нуди марксизам-лењинизам, а које је Коминтерна прихватила након бољшевизације од стране Јосифа Стаљина и током свог Другог конгреса.[2][3][4] Од Првог светског рата постојале су две главне струје левог комунизма — италијанска левица и холандско-немачка левица.
Италијанска комунистичка левица првенствено је сачињена од бордигистичке струје и даменитске струје. Ове две струје углавном се разилазе по националном питању и улози комунистичке партије током револуционарног периода, при чему се бордигисти сматрају лењинистима, док се даменити сматрају луксембургистима.[5] Обе струје осуђују марксизам-лењинизам као облик буржоаског опортунизма материјализованог у Совјетском Савезу под Стаљином и остале су унутар Коминтерне као једна фракција све до свог искључења. Италијанску струју левог комунизма историјски су представљале Италијанска социјалистичка партија и Комунистичка партија Италије, док је данас оличена у Интернационалистичкој комунистичкој партији Италије, Интернационалној комунистичкој партији и Интернационалној комунистичкој струји.
Холандско-немачка левица се одвојила од Владимира Лењина пре Стаљинове владавине и подржава чврсто саветно-комунистичко становиште, за разлику од италијанске левице која је наглашавала потребу за међународном револуционарном партијом.[6] Холандско-немачку струју левог комунизма историјски су представљале Комунистичка радничка партија Немачке, Општи раднички синдикат Немачке и Комунистичка радничка интернационала.[7]
Иако је убијена 1919. године, пре него што је леви комунизам постао засебна тенденција, Роза Луксембург је имала велики политички и теоретски утицај на већину левих комуниста.
Заговорници левог комунизма били су Херман Гортер, Антони Панекук, Ото Риле, Карл Корш, Амадео Бордига, Пол Матик, Онорато Дамен, Жак Камат и Силвија Панкхерст.[2] Каснији истакнути теоретичари деле се и са другим тенденцијама, попут Антонија Негрија, једног од оснивача и теоретичара аутономистичке тенденције.[8]
Рана историја и преглед
[уреди | уреди извор]Унутар левог комунизма могу се уочити две главне традиције — холандско-немачка струја и италијанска струја.[9] Заједничке политичке позиције ових традиција су противљење народним фронтовима, разним облицима национализма и националноослободилачким покретима, као и парламентаризму.[10]
Историјски корени левог комунизма потичу из Првог светског рата.[11] Већина левих комуниста подржава Октобарску револуцију у Русији, али задржава критички поглед на њен развој. Међутим, неки припадници холандско-немачке струје касније ће одбацити идеју да је револуција имала пролетерски или социјалистички карактер, тврдећи да је она само обавила задатке буржоаске револуције стварањем државно-капиталистичког система.[12] Холандско-немачка струја критиковала је бољшевике због коришћења партијске форме и истицала аутономнију организацију радничке класе без политичких партија. Даменити сматрају да су бољшевици партијом заменили класу и да су имали економију државног капитализма. Бордигисти своју критику започињу након Другог конгреса Коминтерне и карактеришу совјетску економију као развијену у правцу „државног индустријализма”.[13]
Леви комунизам је први пут дошао у центар пажње као засебан покрет око 1918. Његове основне карактеристике биле су наглашавање потребе за изградњом комунистичке партије или радничког савета потпуно одвојеног од реформистичких и центристичких елемената који су „издали пролетаријат”, противљење свему осим најрестриктивнијем учешћу на изборима, као и инсистирање на борбености. Осим овога, било је мало тога заједничког између ова два крила. Само су Италијани прихватали ограничену потребу за изборним деловањем у земљама које нису чврсто успоставиле буржоаско-демократске органе власти, што је изазвало критику Владимира Лењина у његовом делу Левичарство: Дечја болест комунизма.[14][15]
Питање учешћа у парламенту касније ће допринети расколу у Интернационалистичкој комунистичкој партији 1952. године, при чему су се даменити залагали за изборне активности попут оних на изборима за Уставотворну скупштину Републике Италије 1946. и парламентарним изборима у Италији 1948., док су бордигисти подржавали потпуну апстиненцију.[16][17]
Све струје имају специфичне позиције у вези са синдикалним радом. Холандско-немачка струја залаже се за хитну изградњу револуционарних синдиката и радничких органа, док даменити подржавају формирање нових масовних организација ван постојећих синдиката, сматрајући синдикални облик историјски застарелим и немогућим за освајање свуда. Бордигисти и даље виде могућност поновног освајања синдиката, иако неке струје сматрају да је у одређеним синдикатима немогуће агитовати или их преузети.[18][19]
Бордигисти се истичу по свом инсистирању на организационој пракси органског централизма, насупрот демократском централизму, док даменити усвајају термин „дијалектички централизам” да опишу своју праксу. Холандско-немачка струја генерално одбацује централизам у корист директно демократских процедура путем класно свесних радника без политичких партија.[20]
Руски леви комунизам
[уреди | уреди извор]Леви бољшевизам настао је 1907. године када је група Вперјод оспорила наводни ауторитаризам и парламентаризам Владимира Лењина. Групу су чинили Александар Богданов, Максим Горки, Анатолиј Луначарски, Михаил Покровски, Григориј Алексински, Станислав Волски и Мартин Љадов. Оцовисти, или опозвачи, залагали су се за опозив представника РСДРП из Треће думе. Богданов и његови савезници оптужили су Лењина и његове присталице да промовишу либералну демократију кроз „парламентаризам по сваку цену”.[21]
Ова фракција се у великој мери угасила до краја 1918. године, пошто су њене вође прихватиле да је већи део њиховог програма био нереалан под условима Руског грађанског рата и зато што су политике Ратног комунизма задовољиле њихове захтеве за радикалном трансформацијом економије. Војна опозиција и Радничка опозиција наследиле су неке карактеристике и чланове левих бољшевика, као и Радничка група Руске комунистичке партије предвођена Гаврилом Мјасниковим током дебата о Новој економској политици и наслеђивању Лењина. Већина левих бољшевика била је повезана са Левом опозицијом током 1920-их година, искључени су из партије 1927. и касније побијени током Велике чистке Јосифа Стаљина.[22]
1952–1968.
[уреди | уреди извор]Примери идеолошких струја левог комунизма постојали су у Кини током Велике пролетерске културне револуције. На пример, хунанска побуњеничка група Шенгвулијан залагала се за „разбијање” постојећег државног апарата и успостављање „Народне комуне Кине” засноване на демократским идеалима Париске комуне.[23]
Од 1968.
[уреди | уреди извор]Побуне из маја 1968. године довеле су до великог оживљавања интересовања за леве комунистичке идеје у Француској, где су формиране разне групе које су редовно објављивале часописе све до касних 1980-их када је интересовање почело да бледи.[24] Тенденцију названу комунизација изумели су раних 1970-их француски леви комунисти, синтетишући различите струје левог комунизма. Она и данас остаје утицајна у слободарско-марксистичким и левим комунистичким круговима.[25] Ван Француске, појавиле су се разне мале леве комунистичке групе, претежно у водећим капиталистичким земљама.[26][27][28][29] Крајем 1970-их и почетком 1980-их Интернационалистичка комунистичка партија покренула је серију конференција комунистичке левице како би ангажовала те нове елементе, а присуствовала им је и Интернационална комунистичка струја.[30] Као резултат тога, 1983. године Међународни биро за револуционарну партију (касније преименован у Интернационалистичку комунистичку тенденцију) основан је од стране Интернационалистичке комунистичке партије и британске Комунистичке радничке организације.[31]
Међу истакнутим заговорницима левог комунизма после 1968. године били су Пол Матик и Максимилијан Рибел. У истакнуте леве комунистичке групе које постоје данас убрајају се Интернационална комунистичка партија, Интернационална комунистичка струја и Интернационалистичка комунистичка тенденција.[32] Поред левих комунистичких група у директној лози италијанске и холандске традиције, од 1968. процветао је низ група са сличним ставовима, попут опереистичког и аутономистичког покрета у Италији; група Колинко (Kolinko), Курасје (Kurasje) и Вајлдкет (Wildcat);[33] Сабвержон (Subversion) и Ауфхебен (Aufheben) у Енглеској; Теори комунист (Théorie Communiste), Ешанж е мувман (Echanges et Mouvements) и Демократи комунист (Démocratie Communiste) у Француској; ТПТГ[34] и Блаумахен (Blaumachen)[35] у Грчкој; Камунист Кранти (Kamunist Kranti) у Индији; као и Колектив екшн ноутс (Collective Action Notes) и Лорен Голднер у Сједињеним Државама.
Види још
[уреди | уреди извор]- Марксизам
- Ортодоксни марксизам
- Аутономизам
- Ауторитарни социјализам
- Комунизам савета
- Левица
- Леви комунизам у Кини
- Слободарски социјализам
- Списак левичарских интернационала
- Списак левих комуниста
- Луксембургизам
- Ултралевица
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Bordiga, Amadeo (1926). The Communist Left in the Third International. Приступљено 23. 9. 2021 — преко Marxists Internet Archive.
- ^ а б Gorter, Hermann; Pannekoek, Antonie; Pankhurst, Sylvia; Rühle, Otto (2007). Non-Leninist Marxism: Writings on the Workers Councils. St. Petersburg, Florida: Red and Black Publishers. ISBN 978-0-9791813-6-8.
- ^ Bordiga, Amadeo. Dialogue with Stalin. Приступљено 15. 5. 2019 — преко Marxists Internet Archive.
- ^ Kowalski, Ronald I. (1991). The Bolshevik Party in Conflict: The Left Communist Opposition of 1918. Basingstoke, England: Palgrave MacMillan. стр. 2. ISBN 978-1-349-10369-0. doi:10.1007/978-1-349-10367-6.
- ^ „The Italian Communist Left - A Brief Internationalist History”. Leftcom (на језику: енглески). 1. 7. 2009. Приступљено 30. 7. 2026.
- ^ Bourrinet, Philippe. „The Bordigist Current (1919-1999)”. Архивирано из оригинала 20. 1. 2022. г..
- ^ Bourrinet, Philippe (1. 1. 2017). The Dutch and German Communist Left (1900–68). BRILL. ISBN 978-90-04-32593-7.
- ^ Negri, Antonio (1991). Marx beyond Marx: Lessons on the Grundrisse. Превод: Ryan, Michael. New York: Autonomedia.
- ^ Smeaton, A. (1. 8. 2003). „Background on the Italian Communist Left, Bordiga and Bordigism”. Internationalist Communist (22). Приступљено 17. 10. 2013 — преко Leftcom.
- ^ „Rühle: Revolution Not A Party Affair”. www.marxists.org. Приступљено 2. 9. 2026.
- ^ Luxemburg, Rosa (1915). The Junius Pamphlet. Приступљено 23. 9. 2021 — преко Marxists Internet Archive.
- ^ Fox, Michael S. (1991). „Ante Ciliga, Trotskii, and State Capitalism: Theory, Tactics, and Reevaluation during the Purge Era, 1935–1939” (PDF). Slavic Review. Cambridge University Press. 50 (1): 127—143. JSTOR 2500604. S2CID 155654843. doi:10.2307/2500604. Архивирано из оригинала 27. 10. 2009. г. Приступљено 26. 6. 2020 — преко GeoCities.
- ^ „Dialogue with Stalin”. 1952. „Не само да нисмо у фази раног социјализма, већ нисмо ни у потпуном државном капитализму, то јест економији у којој, иако су сви производи роба и циркулишу за новац, сваки производ стоји на располагању држави, до те мере да држава из центра може да одреди све односе еквивалентности, укључујући и онај за радну снагу. Чак ни таква држава није економски и политички подложна контроли и освајању од стране радничке класе и функционише у служби Капитала који је постао анониман и прикривен. У сваком случају, Русија је далеко од таквог система, и тамо имамо само државни индустријализам.”
- ^ Lenin, V.I.. Left-Wing Communism: an Infantile Disorder. Приступљено 17. 10. 2013 — преко Marxists Internet Archive.
- ^ „THESES ON PARLIAMENTARISM PRESENTED BY THE COMMUNIST ABSTENTIONIST FRACTION OF THE ITALIAN SOCIALIST PARTY”. „6. Могућности пропаганде, агитације и критике могле би бити понуђене учешћем на изборима и у парламентарним активностима током тог периода када, у међународном пролетерском покрету, освајање власти није изгледало као могућност у врло блиској будућности, и када још није било речи о директној припреми за остварење диктатуре пролетаријата. С друге стране, у земљи у којој је буржоаска револуција у току и ствара нове институције, комунистичка интервенција у представничким органима може пружити могућност вршења утицаја на развој догађаја како би револуција завршила победом пролетаријата.
7. Садашњи историјски период отпочео је крајем Светског рата са његовим последицама по друштвену буржоаску организацију, Руском револуцијом која је била прво остварење освајања власти од стране пролетаријата, и конституисањем нове Интернационале у супротности са социјалдемократијом издајника. У овом историјском периоду, и у оним земљама где је демократски режим одавно формиран, не постоји могућност коришћења парламентарне трибине за комунистички револуционарни рад, а јасноћа пропаганде, ништа мање од ефикасности припреме за коначну борбу за диктатуру, захтевају да комунисти спроводе агитацију за бојкот избора од стране радника.” - ^ Onorato Damen (1972). „You Can't Build the Party Playing with Paradoxes”. „Учешће партије у изборној кампањи 1948. мора се посматрати и разумети у том контексту: то није било због изборних добитака, па чак ни због ропске примене теза о револуционарном парламентаризму са Другог конгреса Интернационале. Постојао је само један циљ у основи одлуке да будемо „учесници”: убацивање партије у изборни механизам требало је да омогући организацији вођење велике битке за политичко разјашњење; не да би тражила гласове, већ да би имала прилику да најширим радничким масама покаже право лице револуционарне партије коју су штампа и пропаганда Тољатијеве партије настојали да укаљају оптужбама и инсинуацијама које никада нису успели да докажу. Прилика је била повољнија него икад да се суочимо са звери у њеној сопственој јазбини. У стварности, партији ни пре ни касније није пружена могућност да директно и отворено нападне стаљинистичког лешинара у фабрикама, у највећим индустријским комплексима и на улицама, са последицом да се стаљинистички фронт сваки пут разбије, а најполитизованији елементи и они најсклонији критичкој независности сврстају уз интернационалисте.”
- ^ „Characteristic Theses of the Party”. 1951. „Капиталистичка држава поприма све очигледнији облик класне диктатуре коју марксизам осуђује од самог почетка, а парламентаризам нужно губи сваки значај. Изабрани органи и парламент старе буржоаске традиције нису ништа друго до остаци. Они више немају никакав садржај, опстаје само демократска фразеологија, а то не може да сакрије чињеницу да је у тренутку друштвених криза државна диктатура крајњи ресурс капитализма, и да пролетерско револуционарно насиље мора бити усмерено против те државе. У овим условима Партија одбацује сваки интерес за изборе свих врста и не развија никакву активност у том правцу.”
- ^ Onorato Damen (1952). „Bordiga: Beyond the Myth”. „Сматрам да је тренутни корпоративни синдикат (без обзира да ли је фашистички, комунистички или социјалдемократски), због своје суштинске улоге у оживљавању капиталистичког система, предодређен да постоји све до краја економских, друштвених и политичких тешкоћа умирућег капитализма, и биће поражен тек када напад револуционарног пролетаријата сруши империјалистичку државу. У таквом периоду напредовања и борбе за власт, груписање пролетерских снага неће чекати на понављање традиционалне праксе синдиката, већ ће се суочити са специфичним проблемима власти у новим масовним организацијама са структуром прикладнијом од синдикалне (фабрички савети, совјети или нешто друго, као што се десило у Русији и Немачкој) и под вођством револуционарне партије.”
- ^ „Outside and Against the Existing Trade Unions”. 1979.
- ^ Onorato Damen (1970). „Amadeo Bordiga – Beyond the Myth and the Rhetoric”. „Органски централизам? Демократски централизам? Ми бисмо то назвали дијалектичким централизмом, у већој сагласности са тадашњим Бордигом, који за нас није најбољи Бордига, већ доследни Бордига. Дијалектички централизам зато што почиње од притиска одоздо, чак и ако је он ирационалан, прима га и рационализује руководство, а затим се враћа бази да би се у конкретном политичком смислу преточио у акцију.”
- ^ Sochor, Z. A. (28. 3. 1988). Revolution and Culture: The Bogdanov-Lenin Controversy. Cornell University Press. стр. 4—8. ISBN 9780801420887.
- ^ Smele, Jonathan D. (2015). Historical Dictionary of the Russian Civil Wars, 1916–1926. Lanham: Rowman & Littlefield. стр. 667—668. ISBN 978-1-4422-5280-6.
- ^ Meisner, Maurice J. (1986). Mao's China and after: a history of the People's Republic (A revised and expanded edition of Mao's China изд.). New York. стр. 343–344. ISBN 0-02-920870-X. OCLC 13270932.
- ^ „Archive of French left communist journals after 1952”. Archives Autonomies. Приступљено 12. 4. 2020.
- ^ „On Communisation and Its Theorists”. Endnotes. Приступљено 12. 4. 2020.
- ^ „May 68: the student movement in France and the world”. Internationalism. Приступљено 19. 12. 2015.
- ^ Lassou (мај 2012). „Contribution to a history of the workers' movement in Africa (v): May 1968 in Senegal”. Internationalism. Приступљено 19. 12. 2015.
- ^ Ken (23. 3. 2008). „1968 in Japan: the student movement and workers' struggles”. Internationalism. Приступљено 19. 12. 2015.
- ^ „1968 in Germany (Part 1): Behind the protest movement – the search for a new society”. Internationalism. 26. 5. 2008. Приступљено 19. 12. 2015.
- ^ Bourrinet, Philippe (2000). The "Bordigist" Current (1912-1952). стр. 332—333.
- ^ „Internationalist Communist Tendency”. јануар 2000.
- ^ Bourseiller, Christophe (2003). Histoire générale de l'Ultra-Gauche [General history of the Ultra-Left] (на језику: француски). Paris: Editions Denoël. ISBN 2207251632.
- ^ „Wildcat”. Wildcat-www.de. 21. 9. 2013. Приступљено 17. 10. 2013.
- ^ „Ta paidiá tis galarías” Τα παιδιά της γαλαρίας [The children of the gallery] (на језику: грчки). Tapaidiatisgalarias.org. Приступљено 17. 10. 2013.
- ^ „Blaumachen – journal”. Blaumachen.gr. Приступљено 17. 10. 2013.
Литература
[уреди | уреди извор]- Non-Leninist Marxism: Writings on the Workers Councils. St. Petersburg, Florida: Red and Black Publishers. 2007. ISBN 978-0-9791813-6-8. — укључује текстове чији су аутори Херман Гортер, Антони Панекук, Силвија Панкхерст и Ото Риле.
- Alexandra Kollontai: Selected Writing. Allison & Busby. 1984.
- Pannekoek, Anton (2003). Workers Councils. Увод написао Ноам Чомски. AK Press.
- Интернационална комунистичка струја, која је и сама лева комунистичка групација, направила је серију студија о ономе што сматра сопственим претходницима. Конкретно, књига о холандско-немачкој струји, аутора Филипа Буринеа (који је касније напустио ИКС), садржи исцрпну библиографију:
- The Italian Communist Left 1926–1945. ISBN 1897980132.
- The Dutch-German Communist Left. ISBN 1899438378.
- The Russian Communist Left, 1918–1930. ISBN 1897980108.
- The British Communist Left, 1914–1945. ISBN 1897980116.
- „Through Fascism, War and Revolution: Trotskyism and Left Communism in Italy”. Revolutionary History. 5 (4). 1995.
- „Left Communism collection”. Marxists Internet Archive.