Дреднот
Дреднот је био доминантни тип ратног брода почетком 20. века. Први брод такве врсте, ХМС Дреднот Краљевске морнарице, оставио је толико снажан утисак на свест људи када је поринут 1906. године да су се слични ратни бродови касније називали „дреднотима”, а ранији ратни бродови постали су познати под називом „предредноти”. Дреднот је био оптимизован за борбе на далекометном опсегу. Он је имао је две револуционарне карактеристике: схему наоружања „само тешке артиљерије”, са више топова тешког калибра од претходних бродова; и погон парном турбином.[а] Како су дредноти постали симбол националне моћи, долазак ових нових ратних бродова био је пресудни катализатор у интензивирању трке у поморском наоружању између Велике Британије и Немачке. Са поринућем једног брода, Дреднота, однос морнаричке моћи је превагнут преко ноћи. Као резултат тога, дреднотске трке су се јављале широм света, укључујући Јужну Америку, током периода који је предходио Првом светском рату. Конструкторска решења која су следила су настојала да повећају величину пловила и користила су побољшања у наоружању, оклопу и погону током читаве дреднотске ере. За пет година нови ратни бродови надмашили су Дреднот. Ови моћнији бродови били су познати као „супер-дредноти”. Већина оригиналних дреднота је избачена из употребе након завршетка Првог светског рата, под условима Вашингтонског поморског уговора, али су многи од новијих супер-дреднота и коришћени током Другог светског рата. Једини преживели дреднот је УСС Тексас, који се налази у близини историјске локације попришта битке за Сан Хасинто.[1]
Изградња дреднота је изискивала огромна средства почетком 20. века, мада је до битке флота великих дреднота дошло само једном. У бици код Јиланда 1916. године британска и немачка морнарица сукобиле су се без одлучујућег исхода. Израз „дреднот” постепено је изашао из употребе након Првог светског рата, а посебно након Вашингтонског поморског уговора, јер су готово сви преостали ратни бродови имали карактеристике дреднота; овај термин се такође може употребити за описивање бојних крсташа, другог типа брода који је резултат револуције дреднота.[2][3]
Порекло
[уреди | уреди извор]Препознатљиво опремање дреднота топовима великог калибра (енгл. all-big-gun) развијено је у првим годинама 20. века док су морнарице тежиле да повећају домет и снагу наоружања својих ратних бродова. Типични ратни брод из 1890-их, данас познат као „предреднот”, имао је главно наоружање од четири тешка топа калибра 12 инча (305 мм), секундарно наоружање од шест до осамнаест топова брзе паљбе калибарског опсега од 4,7 ин (119 мм) до 7,5 ин (191 мм) и друго мање наоружање. То је било у складу с превладавајућом теоријом морнаричке борбе да ће се битке у почетку водити на одређеној удаљености, и да ће се бродови затим приближити на краћа растојања за коначне ударце, када би краткодометно оружје брзе паљбе било најкорисније. Неки модели су имали интермедијарну батерију од 8-инчних топова. Озбиљни предлози за потпуно наоружање великим топовима су дистрибуирани у неколико земаља до 1903. године.[4]
Дизајнерска решења великих топова су започета готово симултано у три морнарице. Године 1904. Царска јапанска морнарица је одобрила изградњу Сатсума, првобитно пројектованог са дванаест топова од 12 ин (305 мм). Радови на изградњи тог брода су започели у мају 1905. године.[5][6] Краљевска морнарица започела је пројектовање ХМС Дреднот у јануару 1905. године, и изградња брода је започета у октобру исте године.[7] Коначно, Америчка ратна морнарица је у марту 1905. добила овлаштење за УСС Мичиген, који је носио осам 12-инчних топова,[7] а градња је започета у децембру 1906. године.[8]
Прелазак на конструктивна решења тешке артиљерије извршен је због тога што је униформно наоружање тешког калибра нудило предности у погледу ватрене снаге и контроле ватре, а Руско-јапански рат 1904–1905 је показао да би се морнаричке битке могле, и да ће се вероватно водити, са великих растојања. Најновији топови од 12 инча (305 мм) имали су дужи домет и испаљивали су теже гранате од топова калибра 10 ин (254 мм) или 9,2 ин (234 мм).[9] Друга могућа предност била је контрола ватре; на великим удаљеностима топови су усмеравани посматрањем прскања изазваног гранатама испаљеним у салвама, и било је тешко протумачити разна места удара изазвана различитим топовским калибрима. Још увек се води дебата о томе да ли је ова карактеристика била важна.[10]
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Концепт брода наоружаног искључиво великим топовима био је у развоју неколико година пре конструкције Дреднота. Царска јапанска морнарица започела је рад на ратном броду са великим топовима већ 1904. године, али је брод завршила мешовитим наоружањем. Америчка ратна морнарица градила је бродове сличне шеме наоружања, иако је Дреднот поринут пре него што је било који од тих бродова довршен.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ The Battle of Jutland: The Navy's Bloodiest Day. BBC. 2016.
- ^ Mackay 1973, стр. 326, for instance.
- ^ Mizokami, Kyle (26. 10. 2016). „A Brief History of All the Warships Called "Dreadnought"”. Popular Mechanics. Приступљено 27. 10. 2016. „If the name of Britain's next nuclear sub sounds old, it's because it is very, very old.”
- ^ Фриедман 1985, стр. 52.
- ^ Јентсцхура, Јунг & Мицкел 1977, стр. 22–23.
- ^ Еванс & Пеаттие 1997, стр. 159.
- ^ а б Гардинер 1992, стр. 15.
- ^ Фриедман 1985, стр. 419.
- ^ Фриедман 1978, стр. 98.
- ^ Фаирбанкс 1991.
Литература
[уреди | уреди извор]- Breyer, Siegfried (1973). Battleships and Battlecruisers of the World, 1905–1970. London: Macdonald and Jane's. ISBN 978-0-356-04191-9.
- Brown, D. K. (2003). Warrior to Dreadnought: Warship Development 1860–1905. Book Sales. ISBN 978-1-84067-529-0.
- Cuniberti, Vittorio (1903). „Ан Идеал Баттлесхип фор тхе Бритисх Флеет”. All The World's Fighting Ships. London: F.T. Jane.
- Evans, David C.; Peattie, Mark R (1997). Kaigun: Strategy, Tactics and Technology in the Imperial Japanese Navy, 1887–1941. Annapolis: Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-192-8.
- Fairbanks, Charles (1991). „The Origins of the Dreadnought Revolution”. International History Review. 13 (2): 246—272. doi:10.1080/07075332.1991.9640580.
- Forczyk, Robert (2009). Russian Battleship vs Japanese Battleship, Yellow Sea 1904–05. London: Osprey. ISBN 978-1-84603-330-8.
- Friedman, Norman (1978). Battleship Design and Development 1905–1945. Conway Maritime Press. ISBN 978-0-85177-135-9.
- Friedman, Norman (1985). US Battleships: An Illustrated Design History. Annapolis: Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-715-9.
- Gardiner, Robert, ур. (1992). The Eclipse of the Big Gun. London: Conways. ISBN 978-0-85177-607-1.
- Gardiner, Robert; Lambert, Andrew, ур. (2001). Steam, Steel and Shellfire: The Steam Warship 1815–1905. Conway's History of the Ship. Book Sales. ISBN 978-0-7858-1413-9.
- Gray, Randal (1985). Gardiner, Robert, ур. Conway's All the World's Fighting Ships, 1906–1921. Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-907-8.
- Gibbons, Tony (1983). The Complete Encyclopedia of Battleships and Battlecruisers: A Technical Directory of all the World's Capital Ships from 1860 to the Present Day. London: Salamander Books. ISBN 978-0-517-37810-6.
- Greger, René (1993). Schlachtschiffe der Welt (на језику: Герман). Stuttgart: Motorbuch Verlag. ISBN 978-3-613-01459-6.
- Gröner, Erich (1990). German Warships 1815–1945. Volume One: Major Surface Vessels. Annapolis: Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-790-6.
- Herwig, Holger (1980). "Luxury" Fleet: The Imperial German Navy 1888–1918. Amherst: Humanity Books. ISBN 978-1-57392-286-9.
- Ireland, Bernard; Grove, Eric (1997). Jane's War At Sea 1897–1997
. London: Harper Collins. ISBN 978-0-00-472065-4. - Jentschura, Hansgeorg; Jung, Dieter; Mickel, Peter (1977). Warships of the Imperial Japanese Navy, 1869–1945. London: Arms & Armor Press. ISBN 978-0-85368-151-9.
- Keegan, John (1999). The First World War. London: Pimlico. ISBN 978-0-7126-6645-9.
- Kennedy, Paul M. (1983). The Rise and Fall of British Naval Mastery. London: Macmillan. ISBN 978-0-333-35094-2.
- Kennedy, Ludovic (1991). Pursuit: The Sinking of the Bismarck. London: Fontana. ISBN 978-0-00-634014-0.
- Lambert, Nicholas A. (1999). Sir John Fisher's Naval Revolution. University of South Carolina. ISBN 978-1-57003-277-6.
- Mackay, Ruddock F. (1973). Fisher of Kilverstone. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-822409-9.
- Marder, Arthur J. (1964). The Anatomy of British Sea Power: A History of British Naval Policy in the Pre-Dreadnought Era, 1880–1905. Frank Cass & Co.
- Massie, Robert (2004). Dreadnought: Britain, Germany, and the Coming of the Great War. London: Pimlico. ISBN 978-1-84413-528-8.
- Massie, Robert (2005). Castles of Steel: Britain, Germany, and the Winning of the Great War at Sea. London: Pimlico. ISBN 978-1-84413-411-3.
- Parkes, Oscar (1990) [1957]. British Battleships. Annapolis: Naval Institute Press (reprint of Seeley Service & Co. edition). ISBN 978-1-55750-075-5.
- Phillips, Russell (2013). A Fleet in Being: Austro-Hungarian Warships of WW1 (Папербацк). Shilka Publishing. ISBN 9780992764807.
- „Sea Fighter Nevada Ready For Her Test”. The New York Times. 26. 10. 1915. стр. 12. Приступљено 9. 10. 2018.
- Sondhaus, Lawrence (2001). Naval Warfare 1815–1914. London: Routledge. ISBN 978-0-415-21478-0.
- Sumida, Jon Tetsuro (октобар 1995). „Sir John Fisher and the Dreadnought: The Sources of Naval Mythology”. The Journal of Military History. Society for Military History. 59 (4): 619—637. JSTOR 2944495. doi:10.2307/2944495.
- Archibald, E. H. H. (1984). The Fighting Ship in the Royal Navy 1897–1984. Blandford. ISBN 978-0-7137-1348-0.
- Brooks, John (2005). Dreadnought Gunnery at the Battle of Jutland: The Question of Fire Control. Routledge. ISBN 978-0-7146-5702-8.
- Brown, D. K. (2003) [1999]. The Grand Fleet: Warship Design and Development 1906–1922. Caxton Editions. ISBN 978-1-84067-531-3.
- Corbett, Sir Julian (1994). Maritime Operations In The Russo-Japanese War 1904–1905. Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-129-5. Оригиналлy Цлассифиед анд ин тwо волумес.
- Gardiner, Robert, ур. (1980). Conway's All the World's Fighting Ships, 1922–1946. London: Conway Maritime Press. ISBN 978-0-85177-146-5.
- Johnston, Ian; Buxton, Ian (2013). The Battleship Builders - Constructing and Arming British Capital Ships. Annapolis: Naval Institute Press. ISBN 978-1-59114-027-6.
- Sumida, Jon Tetsuro (јануар 1990). „British Naval Administration and Policy in the Age of Fisher”. The Journal of Military History. Society for Military History. 54 (1): 1—26. JSTOR 1985838. doi:10.2307/1985838.
