Тумор
Тумор, односно неоплазма или новотворина, означава скуп промењених ћелија које показују неправилан и прогресиван раст. Туморске болести имају озбиљну прогнозу, а неке су опасне по живот, те су данас актуелна тема због тражења нових начина лечења. Реч „тумор” на латинском језику означава отеклину која је настала повећањем ткива или органа због бујања ћелија[1] или отока (едема) ткива због задржавања течности или крварења унутар ткива. Данас се тај појам уврежио највише као ознака за новотворину односно неоплазију.[2][3][4]
Појам новотворине
[уреди | уреди извор]Појам „новотворина” означава новонасталу творевину у организму која је настала као последица различитих унутрашњих и спољних фактора који делују на организам. Може се дефинисати и као абнормална накупина ткива чији је раст несврсисходан, аутономан и надмашује раст нормалног ткива, те наставља да расте и након престанка узрока, који је практично непознат. Новонастале ћелије се од полазних ћелија разликују и структурно и функционално, али се у већини случајева може препознати од које врсте ћелија или ткива је настао тумор. У основи, новотворине настају кад се изгуби нормална регулација контролних механизама раста ћелија.
Подела новотворина
[уреди | уреди извор]Тумори могу бити малигни (злоћудни) и бенигни (доброћудни). Разлика између њих је у агресивности раста, те у томе што малигни дају метастазе[5][6] и шире се у околину, инфилтрирајући се у околно ткиво, док бенигни тумори не дају метастазе на друге органе и не инфилтрирају се у околно здраво ткиво, већ га потискују односно расту експанзивно. Тумори представљају ограничену израслину насталу бујањем ткива која с назива неоплазија.
Рак (лат. цанцер — рак рана, неизлечива рана) представља злоћудни облик новотворине. Злоћудност или малигност неког тумора односи се на својство тог тумора да инвадира и разара околно ткиво и да ствара удаљене метастазе у организму, те као последица наступа смрт. Дијагноза злоћудног тумора не подразумева смрт. Праводобном дијагнозом, и добрим одабиром терапије излечење је код неких малигних тумора могуће.[7][8]
Доброћудне новотворине
[уреди | уреди извор]- Доброћудни тумори везивног порекла су фиброми сачињени од фиброцита, липоми сачињени од липоцита и хондроми сачињени од хондроцита.
- Хемангиоми и лимфангиоми су тумори који воде порекло из крвних и лимфних жила.
- Леиомиоми су новотворине којима почетне ћелије чине глатке мишићне ћелије, а рабдомиоми воде порекло од попречнопругастих мишићних ћелија.
- Аденоми су доброћудни тумори епителног порекла грађени од добро диференцираних епителних ћелија које граде жлездана ткива врло слична нормалним егзокриним или ендокриним жлезданим структурама.
- Цистаденоми су доброћудне новотворине жлезданог порекла у којима се налазе шупљине различите велике, а типично се развија у јајницима. Ако у шупљини стрше папиларни изданци тумор се назива cystadenoma papillare.
- Папилом је доброћудна новотворина која расте са површине епитела, а ствара микроскопски и макроскопски, дуге и танке изданке те су ресичастог облика.
- Полип је новотворина која се избочује изнад површине слузнице, а са петељком је повезана са самом слузницом. Малигни потенцијал чешће имају папиломи него полипи.
Злоћудне новотворине
[уреди | уреди извор]- Карциноми су злоћудне новотворине пореклом из епителних ћелија, а могу бити пореклом из сва три заметна листића.
- Аденокарцином означава тумор у којем злоћудне туморске ћелије епителног порекла расту стварајући жлездане творевине.
- Планоцелуларни карцином је карцином настао из плочастог епитела.
- Хепатоцелуларни карцином је карцином настао из јетрених ћелија.
- Анапластични карцином је карцином који садржи искључиво недиференциране ћелије.
- Карцинома ин ситу (ЦИС) — туморска творевина микроскопске дебљине, која се налази само у епителном слоју ткива, и не пробија базалну мембрану епитела. Има потенцијал пробијања мембране и инвазивног раста.
- Саркоми су злоћудни тумори који потичу из мезенхима или његових деривата (липосарком, фибросарком, леиомиосарком, рабдомиосарком).
- Леукемија је злоћудна болест, а малигне ћелије потичу из ћелија крвотворних органа које циркулишу у крви.[9][10]
Патохистолошка обележја новотворина
[уреди | уреди извор]Диференцијација и анаплазија
[уреди | уреди извор]Анаплазија представља незрелост туморских ћелија, она је у код свих тумора изражена. Код неких је у мањој, а код неких у већој мери. Малигни тумори имају већи степен анаплазије што их чини веома малигним. Код бенигних тумора, она је мање изражена. Што је анаплазија већа, тумор је малигнији и опаснији. Код незрелих саркома, анаплазија је најизраженија, због чега су они веома опасни, брзо расту, деле се, сачињени су од ћелија које готово никад не сазревају. Стварају рецидив, инфилтришу ткиво и брзо стварају метастазе.
Макроскопски изглед тумора
[уреди | уреди извор]Тумори су различите грађе која зависи од ткива из ког потиче. Конзистенција је различита. Тумор може бити тврд уколико преовлађује строма, и мекши уколико преовлађује паренхим. Уколико је анаплазија присутна у већем степену, тумор је попут недефинисане масе. Различитог је облика (лоптасти, округли, у виду чворова, недефинисаних маса). Величина је различита, могу бити величине зрна грашка, али и величине човечије главе (липом, фибром, миом). Неки расту појединачно,а неки у великом броју, на десетине (миом).
Микроскопска грађа тумора
[уреди | уреди извор]Основу сваког тумора чини везивна мрежа-строма. Она даје потпору тумору и у њој се налазе крвни судови (за исхрану) и нерви. Строма је код свих тумора иста. Између строме, налазе се ћелије неопластичног ткива, које имају карактеристичну грађу и носе све особине тумора. Паренхим даје специфичност сваком тумору и настао је пролиферацијом ћелија ткива из ког је тумор потекао. Према паренхиму се одређује порекло тумора, али код малигних је веома тешко утврдити.
Метастазирање
[уреди | уреди извор]Метастазе су секундарно настале промене, пресаднице које нису у додиру с примарним тумором и налазе се у удаљеним ткивима. Метастазирање је један од најважнијих карактеристика злоћудности, иако сви злоћудни тумори не метастазирају.
ТНМ класификација
[уреди | уреди извор]Један од начина одређивања тежине стадијума рака заснива се на одређивању величине примарног тумора (Т), опсега ширења у регионалне лимфне чворове (Н) и присутности или одсутности метастаза (M). Осим овог облика процене тежине болести постоје још и хистолошке и цитолошке (нпр. Папаниколау тест или Папа-тест[11][12]) методе процене
Узрок највећег броја тумора није познат. За одређене факторе се данас поуздано зна да су узрочници стварања тумора, а то су, пушење, УВ зрачење, одређени вируси. Сам процес настанка тумора догађа се већ на молекулском нивоу, тј. поремећаји контролних беланчевина имају своју подлогу у оштећењима гена који те протеине и стварају. Оштећење гена може настати на два начина:
- као последица спољних канцерогених фактора (хемијски, физички, механички, вирусни агенси
- као последица спонтаних мутација у организму.
Настанак тумора се не догађа у једном тачно одређеном тренутку или у кратком временском раздобљу. То је процес који се састоји од низа промена на генотипском и на фенотипском нивоу. Тај низ промена који води од здравог стања ћелије до појаве тумора најчешће траје месецима и годинама.
Настанак туморске ћелије
[уреди | уреди извор]Туморска маса потиче од једне једине ћелије. У њој су се годинама нагомилавале разне мутације гена одговорних за репродукцију и регулацију раста саме ћелије. Групе одговорних гена за регулацију раста су
Туморска маса је динамична и врло хетерогена популација ћелија због непрестаног дељења, нестабилности генома туморских ћелија и селекционог притиска околине.
Током еволуције ћелија, а у склопу еволуције живих бића, током милиона година, у ћелијама је сачуван примарни генетски програм (ПГП) који је у основи био програм који је контролисао морфологију и функцију првобитних једноћелијских бића. Између осталог, тај сет гена је контролисао и анаеробни метаболизам у условима када још није било кисеоника у атмосфери. На темељу тог програма касније се надоградио сет нових гена који је омогућио нову фазу метаболизма живим бићима уз утрошак и коришћење кисеоника, али истовремено је преко система регулаторних гена то првобитно једноћелијско биће инкорпорирано у ћелије савремених соматских ћелија свих живих бића. Тај сет надограђених гена се назива секундарни витални и секундарни специфични генетски програм.
У основи канцерогенезе јесте оштећење или мутација гена из сета секундарних виталних и специфичних гена. Њиховим оштећењем, постепено се од контроле или инхибиције ослобађају гени примарног генетског програма што у суштини значи да се нормална соматска ћелија претвара у малигну туморску, односно канцерску ћелију. Зато се може рећи да је канцерогенеза у суштини ослобађање примарног генетског програма једноћелијског прапретка од контролних генетских механизама генетске и еволутивне надградње.
Клиничка обележја тумора
[уреди | уреди извор]Туморска кахексија
[уреди | уреди извор]Кахексија је тешко и исцрпљујуће стање целокупног организма које се јавља у крајњим стадијима рака, а карактеризирано је падом телесне тежине, општом слабошћу, малаксалошћу.
Паранеопластични синдром
[уреди | уреди извор]То је скуп симптом и знакова болести који нису део кахексије и не могу се објаснити било локалним, било удаљеним растом тумора, било његовом хормонском активношћу. Најчешће се јавља као хиперкалцемија[13][14] и Кушингов синдром.[15][16]
Прогноза болести
[уреди | уреди извор]Доброћудни тумори су најчешће промене с добром прогнозом за живот. Злоћудне промене могу бити излечива болест, ако се открију у раном стадију и ако одмах затим уследи одговарајућа терапија.[7] Терапија малигних тумора често не успева у потпуности да излечи болест, али може продужити животни век, најчешће се ради о неколико година живота. Охрабрујући резултати на пољу лечења малигних тумора током задњих декада говоре у прилог активној борби против злоћудних тумора.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Defining Cancer”. National Cancer Institute. 17. 9. 2007. Приступљено 28. 3. 2018.
- ^ Бирбраир А, Зханг Т, Wанг ЗМ, Месси ML, Олсон ЈД, Минтз А, Делбоно О (јул 2014). „Type-2 pericytes participate in normal and tumoral angiogenesis”. American Journal of Physiology. Cell Physiology. 307 (1): Ц25—38. PMC 4080181
. PMID 24788248. doi:10.1152/ajpcell.00084.2014.
- ^ Cooper 1992.
- ^ Taylor, Elizabeth J. (2000). Dorland's Illustrated medical dictionary. (29тх изд.). Philadelphia: Saunders. стр. 1184. ISBN 978-0-7216-6254-1.
- ^ Klein, CA (2008). „Cancer. The metastasis cascade”. Science. 321 (5897): 1785—7. PMID 18818347. doi:10.1126/science.1164853.
- ^ Chiang AC, Massagué J (2008). „Molecular basis of metastasis”. The New England Journal of Medicine. 359 (26): 2814—23. PMID 19109576. doi:10.1056/NEJMra0805239.
- ^ а б Kushi, L. H.; Doyle, C.; McCullough, M.; et al. (2012). „American Cancer Society Guidelines on nutrition and physical activity for cancer prevention: reducing the risk of cancer with healthy food choices and physical activity”. CA Cancer J Clin. 62 (1): 30—67. PMID 22237782. doi:10.3322/caac.20140.
- ^ Parkin, DM; Boyd, L; Walker, LC (6. 12. 2011). „16. The fraction of cancer attributable to lifestyle and environmental factors in the UK in 2010.”. British Journal of Cancer. 105 Су: С77—81. PMID 22158327. doi:10.1038/bjc.2011.489.
- ^ „Leukemia”. NCI. Архивирано из оригинала 27. 5. 2014. г. Приступљено 13. 6. 2014.
- ^ „What You Need To Know About™ Leukemia”. National Cancer Institute. 23. 12. 2013. Архивирано из оригинала 6. 7. 2014. г. Приступљено 18. 6. 2014.
- ^ „Pap Smear: MedlinePlus Lab Test Information”. medlineplus.gov (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 8. 11. 2018. г. Приступљено 7. 11. 2018.
- ^ „Cervical Screening”. NHS. 20. 10. 2017. Приступљено 4. 9. 2018.
- ^ Minisola, S; Pepe, J; Piemonte, S; Cipriani, C (2015). „The diagnosis and management of hypercalcaemia”. BMJ. 350: х2723. PMID 26037642. doi:10.1136/bmj.h2723.
- ^ „Hypercalcemia - National Library of Medicine”. PubMed Health. Архивирано из оригинала 8. 9. 2017. г. Приступљено 27. 9. 2016.
- ^ „Cushing's Syndrome”. National Endocrine and Metabolic Diseases Information Service (NEMDIS). јул 2008. Архивирано из оригинала 10. 2. 2015. г. Приступљено 16. 3. 2015.
- ^ Forbis, Pat (2005). Stedman's medical eponyms (2нд изд.). Baltimore, Md.: Lippincott Williams & Wilkins. стр. 167. ISBN 9780781754439. Архивирано из оригинала 8. 9. 2017. г..
Литература
[уреди | уреди извор]- Bast RC, Croe CM, Hait WN, Hong WK, Kufe DW, Piccart-Gebhart M, Pollock RE, Weichselbaum RR, Yang H, Holland JF (2016). Holland-Frei Cancer Medicine. Wiley. ISBN 978-1118934692.
- Cooper, G. M. (1992). Elements of human cancer. Boston: Jones and Bartlett Publishers. ISBN 978-0-86720-191-8.
- Kleinsmith LJ (2006). Principles of cancer biology. Pearson Benjamin Cummings. ISBN 978-0805340037.
- Mukherjee, Siddhartha (2010). The Emperor of All Maladies: A Biography of Cancer. Simon & Schuster. ISBN 978-1439107959. Приступљено 7. 8. 2013.
- Pazdur R, Camphausen KA, Wagman LD, Hoskins WJ (2009). Cancer Management: A Multidisciplinary Approach. Cmp United Business Media. ISBN 978-1891483622. Tumor на веб-сајту Гугл књиге. Архивирано из оригинала 15. 5. 2009. г..
- Tannock I (2005). The basic science of oncology. McGraw-Hill Professional. ISBN 978-0071387743.
- Schwab M (2008). Encyclopedia of Cancer. Springer Science & Business Media. ISBN 978-3540368472.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]| Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |