Пређи на садржај

TRAPPIST-1

Координате: Мапа неба 23h 06m 29.383s, −05° 02′ 28.59″
С Википедије, слободне енциклопедије
TRAPPIST-1
TRAPPIST-1 изгледа као тамна црвена тачкица на овој телескопској фотографији.
Фотографија TRAPPIST-1 у боји у видљивој светлости, снимљена 2009.
Положај на небу
Епоха J2000      Равнодневница J2000
Сазвежђе Водолија
Ректасцензија 23h 06m 29.368s[1]
Деклинација −05° 02′ 29.04″[1]
Привидна магнитуда (В) 18798±0,082[2]
Карактеристике
Еволуциони стадијум Главни низ
Спектрални тип M8V[3]
Привидна величина (R) 16466±0,065[2]
Привидна величина (I) 14024±0,115[2]
Привидна величина (J) 11354±0,022[4]
Привидна величина (H) 10718±0,021[4]
Привидна величина (K) 10296±0,023[4]
V−R индекс боје 2.332
R−I индекс боје 2.442
J−H индекс боје 0.636
J−K индекс боје 1.058
Астрометрија
Сопствено кретање (μ) РА: 930788[1] мас/г
Дек.: −479038[1] мас/г
Паралакса (π)80.2123 ± 0.0716[1] мас
Растојање40,66 ± 0,04 ly
(12,47 ± 0,01 пс)
Детаљи
Маса0.0898±0.0023[5] M☉
Полупречник0.1192±0.0013[5] R☉
Луминозност (болометријска)(5,66±0,22)×10−4[6] L☉
Површинска гравитација (log g)5,2396+0,0056
−0,0073
[а][5] цгс
Температура2.566±26[5] K
Металичност [Fe/H]0,04±0,08[7] dex
Ротација3295±0,003 days[8]
Ротациона брзина (v sin i)6[9] km/s
Старост7,6±2,2[10] Gyr
Друге ознаке
2MUDC 12171,[11] 2MASS J23062928–0502285, EPIC 246199087,[12] K2-112,[13] SPECULOOS-1,[б][14] TRAPPIST-1a[15]
Референтне базе података
SIMBADdata
Екстрасоларна архиваdata
Енциклопедија
екстрасоларних планета
data

TRAPPIST-1 (такође познат као 2MASS J23062928−0502285 или SPECULOOS-1) је црвени патуљак[в] са седам познатих планета. Налази се у сазвежђу Водолија на удаљености од приближно 4.066 ly (1.247 pc) од Земље. Ултрахладни патуљак, има површинску температуру од око 2.566 K (2.293 °C; 4.159 °F). Његов полупречник је нешто већи од Јупитеровог, а маса му је око 9% Сунчеве. Процењује се да је стар 7,6 милијарди година, што га чини старијим од Сунчевог система. Откриће звезде први пут је објављено 2000. године.

Посматрања 2016. године са TRAPPIST–Југ (пројекат Транзитних планета и планетезимала малим телескопом) у опсерваторији Ла Сиља у Чилеу и другим телескопима довела су до открића две планете Земљиног типа у орбити око TRAPPIST-1. Године 2017, даљом анализом првобитних посматрања идентификовано је још пет планета Земљиног типа. Седам планета кружи око звезде по кружним орбитама у периодима од 1,5 до 19 дана. Све су вероватно плимски закључане за TRAPPIST-1, и верује се да свака планета има стални дан на једној страни и сталну ноћ на другој. Њихове масе су упоредиве са Земљином и све леже у истој равни; гледано са Земље, оне пролазе испред звезде. Овакав положај омогућио је откривање планета: када пролазе испред звезде, њена привидна магнитуда се смањује.

До четири планете — означене као d, e, f и g — круже на удаљеностима на којима су температуре вероватно погодне за постојање течне воде, и стога су потенцијално погодне за живот. Нема доказа о атмосфери ни на једној од планета, а посматрања TRAPPIST-1b посебно су искључила постојање атмосфере. Нејасно је да ли би емисије зрачења са TRAPPIST-1 омогућиле такве атмосфере. Планете имају мале густине; могу се састојати од великих количина испарљивог материјала. Због могућности да је неколико планета настањиво, систем је привукао интересовање истраживача и појавио се у популарној култури.

Звезду познату као TRAPPIST-1 открио је 1999. астроном Џон Гижис са колегама[17] током истраживања оближњих ултрахладних патуљастих звезда.[18][19] Појавила се у узорку Ц[17][18] истраживаних звезда, који је добијен у јуну 1999. Објављивање открића уследило је 2000. године.[20] TRAPPIST-1 је добио име по пројекту TRAPPIST (пројекат Транзитних планета и планетезимала малим телескопом),[12][г] који је открио прве две егзопланете око звезде.[24]

Његов планетарни систем открио је тим предвођен Мишелом Жилоном, белгијским астрономом[25] са Универзитета у Лијежу,[26] 2016. године[27] током посматрања обављених у опсерваторији Ла Сиља, у Чилеу,[28][29] користећи TRAPPIST телескоп. Откриће се заснивало на аномалијама у светлосним кривама[д] измереним телескопом 2015. године. Оне су првобитно протумачене као да указују на постојање три планете. Године 2016, одвојена открића су открила да је трећа планета заправо више планета. Укључени телескопи и опсерваторије били су[12] Свемирски телескоп Спицер и земаљски TRAPPIST–Југ, TRAPPIST–Север у опсерваторији Укајмеден, Мароко, Јужноафричка астрономска опсерваторија, и Ливерпулски телескопи и Телескопи Вилијам Хершел у Шпанији.[31]

Посматрања TRAPPIST-1 сматрају се једним од најважнијих истраживачких открића Свемирског телескопа Спицер.[32] Допуна налазима била су посматрања Хималајског Чандра телескопа, Инфрацрвеног телескопа Уједињеног Краљевства и Веома великог телескопа.[33] Од тада, истраживања су потврдила постојање најмање седам планета у систему,[34] чије су орбите израчунате коришћењем мерења са телескопа Спицер и Кеплер.[35] Неки новински извештаји погрешно су приписали откриће планета TRAPPIST-1 искључиво агенцији NASA; у ствари, пројекат TRAPPIST који је довео до њиховог открића добио је средства и од NASA-е и од Европског истраживачког савета Европске уније (ЕУ).[36]

TRAPPIST-1 лежи у северозападном делу сазвежђа Водолија, близу еклиптике.
TRAPPIST-1 је унутар црвеног круга у сазвежђу Водолија
види опис
Илустрација у правој боји Сунца (лево) поред TRAPPIST-1 (десно). TRAPPIST-1 је тамнији, црвенији и мањи од Сунца.

TRAPPIST-1 се налази у сазвежђу Водолија,[26] пет степени јужно од небеског екватора.[ђ][1][38] То је релативно блиска звезда[39] удаљена 40,66±0,04 светлосних година од Земље,[е][1] са великим сопственим кретањем[ж][39] и без звезда пратилаца.[42]

То је црвени патуљак спектралне класе M8,0±0,5,[з][33][45] што значи да је релативно мали и хладан.[46] Са полупречником од 12% Сунчевог, TRAPPIST-1 је само нешто већи од планете Јупитер (иако знатно масивнији).[33] Његова маса је приближно 9% Сунчеве,[46] што је тек довољно да омогући нуклеарну фузију.[47][48] Густина TRAPPIST-1 је необично ниска за црвеног патуљка.[49] Има ниску ефективну температуру[и] од 2.566 K (2.293 °C) што га, ажурирано: 2022., чини најхладнијом познатом звездом која има планете.[51] TRAPPIST-1 је довољно хладан да се у његовој фотосфери формирају кондензати;[ј] они су откривени путем поларизације коју изазивају у његовом зрачењу током транзита његових планета.[53] Елементи тежи од хелијума формирају једињења у његовој атмосфери, која се појављују као апсорпционе линије у спектру TRAPPIST-1.[54]

Нема доказа да има звездани циклус.[к][56] Његова луминозност, која се углавном емитује као инфрацрвено зрачење, износи око 0,055% Сунчеве.[46][57] Нископрецизна[58] мерења са сателита XMM-Newton[59] и других објеката[60] показују да звезда емитује слабо зрачење на кратким таласним дужинама, као што су X-зраци и УВ зрачење.[л][59] Нема детектабилних емисија радио таласа.[62]

Период ротације и старост

[уреди | уреди извор]

Мерења ротације TRAPPIST-1 дала су период од 3,3 дана; ранија мерења од 1,4 дана изгледа да су била узрокована променама у расподели његових звезданих пега.[63] Његова ротациона оса може бити благо померена у односу на осу његових планета.[64]

Користећи комбинацију техника, укључујући састав и кретање звезде, старост TRAPPIST-1 процењена је на око 7,6±2,2 милијарди година,[65] што га чини старијим од Сунчевог система, који је стар око 4,5 милијарди година.[66] Очекује се да ће сијати десет билиона година — око 700 пута[67] дуже од садашње старости свемира[68] — док ће Сунце остати без водоника и напустити главни низ[љ] за неколико милијарди година.[67]

Активност

[уреди | уреди извор]

Фотосферске карактеристике су откривене на TRAPPIST-1[70] и вероватно чине значајан део звездане површине.[71] Посматрања свемирским телескопом Џејмс Веб (JWST) указују да хладне звездане пеге могу покривати и до четвртину његове фотосфере.[72] Свемирски телескопи Кеплер и Спицер посматрали су могуће светле пеге, које могу бити факуле,[м][74][75] иако неке од њих могу бити превелике да би се тако квалификовале.[76] Светле пеге су у корелацији са појавом неких звезданих бљескова.[н][78] а њихова расподела енергије подсећа на расподелу соларних бљескова.[79] Kepler K2 посматрања показала су да TRAPPIST-1 производи честе бљескове (42 бљеска у 80 дана), укључујући велике, сложене бљескове[80] који би могли неповратно и значајно изменити атмосфере оближњих планета, доводећи у сумњу могућност постојања живота какав познајемо на Земљи.[81]

Звезда има јако магнетно поље[82] са просечним интензитетом од око 600 гауса[њ][84] што је можда потцењено.[85] Магнетно поље покреће високу хромосферску[о][82] активност и можда је способно да задржи коронална избацивања масе.[п][73][86]

Према Гарафу и др. (2017), TRAPPIST-1 губи око 3×10−14 соларних маса годишње[87] кроз звездани ветар, што је стопа која је око 1,5 пута већа од Сунчеве.[88] Донг и др. (2018) симулирали су посматране особине TRAPPIST-1 са губитком масе од 4,1×10−15 соларних маса годишње.[87] Симулације за процену губитка масе су компликоване јер, од 2019. године, већина параметара који управљају звезданим ветром TRAPPIST-1 није позната из директних посматрања.[89]

Планетарни систем

[уреди | уреди извор]
Систем TRAPPIST-1 је скоро једнако компактан као Јупитерови месеци и много компактнији од Сунчевог система
Поређење орбита планета TRAPPIST-1 са Сунчевим системом и Јупитеровим месецима

Око TRAPPIST-1 кружи седам планета, означених као TRAPPIST-1b, 1c, 1d, 1e, 1f, 1g и 1h[90] абецедним редом идући од звезде ка споља.[р][93] Ове планете имају орбиталне периоде у распону од 1,5 до 19 дана,[7][94][95] на удаљеностима од 0,011–0,059 астрономских јединица[с] (1,7–8,9 милиона km).[97]

Све планете су много ближе својој звезди него што је Меркур Сунцу,[27] при чему је удаљеност између TRAPPIST-1b и 1c у сизигију само двоструко већа од удаљености између Земље и Месеца,[98] што систем TRAPPIST-1 чини веома компактним.[99] Крал и др. (2018) нису открили комете око TRAPPIST-1,[100] а Марино и др. (2020) нису нашли доказе о постојању Којперовог појаса,[101] иако је неизвесно да ли би појас сличан Сунчевом систему око TRAPPIST-1 био видљив са Земље.[102] Посматрања са Атакама великим милиметарским низом нису пронашла доказе о циркумзвезданом прашњавом диску.[103]

Инклинације планетарних орбита у односу једна на другу мање су од 0,1 степена,[т][105] што TRAPPIST-1 чини најравнијим планетарним системом у NASA архиви егзопланета.[106] Орбите су веома кружне, са минималним ексцентрицитетом[ћ][99] и добро су поравнате са ротационом осом TRAPPIST-1.[108] Планете круже у истој равни и, из перспективе Сунчевог система, пролазе испред TRAPPIST-1 током своје орбите[109] и често пролазе једна испред друге.[110]

Величина и састав

[уреди | уреди извор]

Процењује се да се полупречници планета крећу од 77,5+1.4−1.4% до 112,9+1.5−1.3% Земљиног полупречника.[111] Однос масе планета и звезде у систему TRAPPIST-1 подсећа на однос масе месеца и планете код гасовитих џинова у Сунчевом систему.[112]

Очекује се да планете TRAPPIST-1 имају састав који личи једна на другу[113] као и на састав Земље.[114] Процењене густине планета су ниже од Земљине[35] што може указивати на то да имају велике количине испарљивих хемикалија.[у] Алтернативно, њихова језгра могу бити мања од Земљиног, те стога могу бити стеновите планете са мање гвожђа од Земље,[116][117] укључивати велике количине елемената осим гвожђа,[118] или њихово гвожђе може постојати у оксидисаном облику, а не као језгро.[117] Њихове густине су прениске за чист магнезијум-силикатни састав,[ф] што захтева присуство једињења ниже густине, попут воде.[120][121] Очекује се да планете b, d, f, g и h садрже велике количине испарљивих хемикалија.[122] Планете могу имати дубоке атмосфере и океане и садржати огромне количине леда.[123] Подповршински океани, закопани испод ледених љуски, формирали би се на хладнијим планетама.[124] Неколико састава је могуће с обзиром на велике несигурности у њиховим густинама.[125] Фотосферске карактеристике звезде могу унети нетачности у мерења својстава планета TRAPPIST-1,[70] укључујући потцењивање њихове густине за 8+20
   -7
процената,[126] и погрешне процене њиховог садржаја воде.[127]

Резонанца и плиме

[уреди | уреди извор]
Анимација транзита егзопланета TRAPPIST-1 испред њихове звезде домаћина, са ефектима на светлосну криву звезде

Планете су у орбиталним резонанцама.[128] Трајања њихових орбита су у односима 8:5, 5:3, 3:2, 3:2, 4:3 и 3:2 између суседних парова планета,[129] а сваки скуп од три је у Лапласовој резонанци.[х][99] Симулације су показале да такве резонанце могу остати стабилне милијардама година, али да њихова стабилност снажно зависи од почетних услова. Многе конфигурације постају нестабилне након мање од милион година. Резонанце појачавају размену угаоног момента између планета, што резултира мерљивим варијацијама — раније или касније — у временима њихових транзита испред TRAPPIST-1. Ове варијације дају информације о планетарном систему,[131] као што су масе планета, када друге технике нису доступне.[132] Резонанце и близина звезди домаћину довели су до поређења система TRAPPIST-1 са Галилејевим месецима Јупитера.[109] Kepler-223 је још један систем егзопланета са дугом резонанцом налик TRAPPIST-1.[133]

Близина планета TRAPPIST-1 резултира плимским интеракцијама[134] јачим од оних на Земљи.[135] Све планете су достигле равнотежу са спорим планетарним ротацијама и плимским закључавањем,[134] што може довести до синхронизације ротације планете са њеном револуцијом око звезде.[ц][137] Међутим, интеракције међу планетама могле би их спречити да достигну потпуну синхронизацију, што би имало важне импликације на климу планета. Ове интеракције могле би изазвати периодичне или епизодичне потпуне ротације површина планета у односу на звезду на временским скалама од неколико земаљских година.[138] Винсон, Тамајо и Хансен (2019) открили су да планете TRAPPIST-1d, e и f вероватно имају хаотичне ротације због међусобних интеракција, што их спречава да се синхронизују са својом звездом. Недостатак синхронизације потенцијално чини планете настањивијим.[139] Други процеси који могу спречити синхрону ротацију су моменти изазвани стабилном триаксијалном деформацијом планета,[ч] што би им омогућило да уђу у 3:2 резонанце.[141]

Планете вероватно пролазе кроз значајно плимско загревање[142] услед деформација које произилазе из њихових орбиталних ексцентрицитета и гравитационих интеракција међу њима.[143] Такво загревање би олакшало вулканизам и дегазацију[џ] посебно на најунутрашњијим планетама, при чему дегазација олакшава успостављање атмосфера.[145] Према Лугеру и др. (2017), очекује се да ће плимско загревање четири најунутрашњије планете бити веће од Земљиног унутрашњег топлотног флукса.[146] За спољашње планете, Квик и др. (2020) приметили су да би њихово плимско загревање могло бити упоредиво са оним у телима Сунчевог система Европа, Енцелад и Тритон,[147] и може бити довољно да покрене детектабилну криовулканску активност.[148] С друге стране, Томас и др. (2025) претпоставили су да ограничења у погледу састава атмосфере имплицирају да би вулканска активност на већини планета TRAPPIST-1 била мања него на Земљи.[149]

Плимско загревање могло би утицати на температуре ноћних страна и хладне области где испарљиве материје могу бити заробљене, и очекује се да ће се гасови акумулирати; такође би утицало на својства свих подповршинских океана[150] где би се могли јавити криовулканизам,[ш][152] вулканизам и хидротермални извори.[аа][154] Даље, може бити довољно да истопи омотаче четири најунутрашњије планете, у целини или делимично,[155] потенцијално формирајући подповршинске магматске океане.[156] Овај извор топлоте је вероватно доминантан над радиоактивним распадом, при чему оба имају значајне несигурности и знатно су мањи од примљеног звезданог зрачења.[157] Интензивне плиме могле би да разломе кору планета чак и ако нису довољно јаке да покрену тектонику плоча.[158] Плиме се такође могу јавити у планетарним атмосферама.[159]

Небо и утицај звездане светлости

[уреди | уреди извор]
Планете TRAPPIST-1 су сличне или мање величине од Земље и имају сличну или мању густину
Релативне величине, густине[аб] и осветљеност система TRAPPIST-1 у поређењу са унутрашњим планетама Сунчевог система

Пошто је већина зрачења TRAPPIST-1 у инфрацрвеном подручју, на површинама планета можда има врло мало видљиве светлости; Амори Трио, један од ко-откривача система, рекао је да небо никада не би било светлије од неба на Земљи при заласку сунца[161] и само мало светлије од ноћи са пуним месецом. Ако се занемаре атмосферски утицаји, осветљење би било наранџасто-црвено.[162] За TRAPPIST-1e, централна звезда би на небу била четири пута шира него Сунце на Земљином.[163] Све планете би биле видљиве једна са друге и у многим случајевима би изгледале веће од Земљиног Месеца на небу Земље,[27] и свака би се могла препознати као планета, а не као звезда.[163] Пролазиле би кроз приметна ретроградна кретања на небу.[164] Посматрачи на TRAPPIST-1e, f и g, међутим, никада не би могли доживети потпуно помрачење звезде.[ав][93] Под претпоставком постојања атмосфера, дуготаласно зрачење звезде би вода и угљен-диоксид апсорбовали у већој мери него сунчеву светлост на Земљи; такође би се мање расипало од стране атмосфере[165] и мање рефлектовало од леда,[166] иако развој високо рефлектујућег хидрохалитног леда може негирати овај ефекат.[167] Иста количина зрачења резултира топлијом планетом у поређењу са озрачењем налик Сунчевом;[165] горња атмосфера планета би апсорбовала више зрачења него нижи слојеви, чинећи атмосферу стабилнијом и мање склоном конвекцији.[168]

Настањива зона

[уреди | уреди извор]
1e, 1f и 1g су у настањивој зони
Настањиве зоне TRAPPIST-1 и Сунчевог система. Приказане површине планета су спекулативне.

За тамну звезду попут TRAPPIST-1, настањива зона[аг] налази се ближе звезди него за Сунце.[169] Три или четири[59] планете могу се налазити у настањивој зони; то укључује e, f и g;[169] или d, e и f.[82] Ажурирано: 2017., ово је највећи познати број планета унутар настањиве зоне било које познате звезде или звезданог система.[170] Присуство течне воде на било којој од планета зависи од неколико других фактора, као што су албедо (рефлексивност),[171] присуство атмосфере,[172] и било какав ефекат стаклене баште.[173] Површинске услове је тешко ограничити без бољег познавања атмосфера планета.[172] Синхроно ротирајућа планета можда се неће потпуно заледити ако прима премало зрачења од своје звезде, јер би дневна страна могла бити довољно загрејана да заустави напредовање глацијације.[174] Други фактори за појаву течне воде укључују присуство океана и вегетације;[175] рефлектујућа својства копнене површине; конфигурацију континената и океана;[176] присуство облака;[177] и динамику морског леда.[178] Ефекти вулканске активности могли би проширити настањиву зону система до TRAPPIST-1h.[179] Чак и ако су спољашње планете превише хладне да би биле настањиве, оне могу имати подповршинске океане прекривене ледом[180] који би могли да угосте живот.[181]

Интензивно екстремно ултраљубичасто (XUV) и рендгенско зрачење[182] могу разложити воду на водоник и кисеоник и загрејати горњу атмосферу док не побегну са планете. Сматрало се да је ово било посебно важно рано у историји звезде, када је зрачење било интензивније и могло је загрејати воду сваке планете до тачке кључања.[166] Верује се да је овај процес отерао воду са Венере.[183] У случају TRAPPIST-1, различите студије са различитим претпоставкама о кинетици, енергетици и XUV емисијама дошле су до различитих закључака о томе да ли нека планета TRAPPIST-1 може задржати значајне количине воде. Пошто су планете највероватније синхронизоване са својом звездом домаћином, свака присутна вода могла би бити заробљена на ноћним странама планета и била би недоступна за одржавање живота осим ако транспорт топлоте путем атмосфере[184] или плимско загревање нису довољно интензивни да истопе лед.[185]

Нису откривени месеци величине упоредиве са Земљиним у систему TRAPPIST-1,[186] и мало су вероватни у тако густо збијеном планетарном систему. То је зато што би месеце вероватно или уништила гравитација њихове планете након уласка у њен Рошов лимит[ад] или би били отргнути од планете напуштањем њеног Хиловог радијуса[ађ][189] Иако се планете TRAPPIST-1 појављују у анализи потенцијалних домаћина екзомјесеца, не појављују се на листи егзопланета у настањивој зони које би могле имати месец током најмање једног Хабловог времена,[190] временског оквира нешто дужег од тренутне старости Универзума.[191] Упркос овим факторима, могуће је да планете имају месеце.[192]

Магнетни ефекти

[уреди | уреди извор]

Очекује се да су планете TRAPPIST-1 унутар Алвенове површине своје звезде домаћина,[193] области око звезде унутар које би свака планета директно магнетски интераговала са короном звезде, потенцијално дестабилизујући било коју атмосферу коју планета има.[194] Звездане енергетске честице не би створиле значајну опасност од јонизујућег зрачења за организме на планетама TRAPPIST-1 ако би атмосфере достигле притиске од око 1 bar.[195] Процене флуксева зрачења имају значајне несигурности због недостатка знања о структури магнетног поља TRAPPIST-1.[196] Индукционо загревање од временски променљивих електричних и магнетних поља звезде[155][197] може се јавити на њеним планетама[198] али то не би дало значајан допринос њиховом енергетском билансу[157] и знатно је премашено плимским загревањем.[147]

Историја формирања

[уреди | уреди извор]

Планете TRAPPIST-1 су се највероватније формирале даље од звезде и мигрирале ка унутра,[199] иако је могуће да су формиране на својим тренутним локацијама.[200] Према најпопуларнијој теорији о формирању планета TRAPPIST-1 (Ормел и др. (2017)),[201] планете су настале када је струјна нестабилност[ае] на линији воденог леда довела до стварања претходних тела, која су акумулирала додатне фрагменте и мигрирала ка унутра, на крају формирајући планете.[203] Миграција је можда у почетку била брза, а касније се успорила,[204] а ефекти плиме могли су додатно утицати на процесе формирања.[205] Расподела фрагмената контролисала би коначну масу планета, које би се састојале од приближно 10% воде, што је у складу са опсервационим закључцима.[203] Резонантни ланци планета попут оних у TRAPPIST-1 обично постају нестабилни када се гасни диск који их је створио распрши, али у овом случају, планете су остале у резонанци.[206] Резонанца је можда била присутна од формирања система и очувана када су се планете истовремено кретале ка унутра,[207] или је могла настати касније када су се планете које мигрирају ка унутра акумулирале на спољној ивици гасног диска и интераговале једна с другом.[200] Планете које мигрирају ка унутра садржале би значајне количине воде — превише да би потпуно испарила — док би планете које су се формирале на својим тренутним локацијама највероватније изгубиле сву воду.[208][209] Према Флоку и др. (2019), орбитална удаљеност најунутрашњије планете TRAPPIST-1b је у складу са очекиваним радијусом планете која се креће ка унутра око звезде која је у прошлости била за један ред величине сјајнија,[210] и са шупљином у протопланетарном диску створеном магнетним пољем TRAPPIST-1.[211] Алтернативно, TRAPPIST-1h се можда формирао на или близу своје тренутне локације.[212]

Присуство других тела и планетезимала рано у историји система дестабилизовало би резонанцу планета TRAPPIST-1 ако би тела била довољно масивна.[213] Рејмонд и др. (2021) закључили су да су се планете TRAPPIST-1 формирале за један до два милиона година, након чега је додато мало масе.[214] Ово би ограничило било какво касно допремање воде на планете[215] и такође имплицира да су планете очистиле околину[аж] од било каквог додатног материјала.[216] Недостатак великих ударних догађаја (брзо формирање планета брзо би исцрпело пре-планетарни материјал) помогао би планетама да очувају своје испарљиве материјале,[217] тек када се процес формирања планета заврши.[218]

Због комбинације високог озрачења, ефекта стаклене баште атмосфера водене паре и заостале топлоте из процеса формирања планета, планете TRAPPIST-1 би вероватно у почетку имале отопљене површине. Временом би се површине хладиле док се магматски океани не очврсну, што је у случају TRAPPIST-1b могло трајати између неколико милијарди година или неколико милиона година. Спољашње планете би тада постале довољно хладне да се водена пара кондензује.[219]

Листа планета

[уреди | уреди извор]
Удаљености између планета TRAPPIST-1 су отприлике упоредиве са удаљеностима Земља-Месец
Систем TRAPPIST-1 са удаљеностима у размери, у поређењу са удаљеношћу Месец-Земља

TRAPPIST-1b има велику полуосу од 0,0115 астрономских јединица (17.200 million km)[220] и орбитални период од 1,51 земаљских дана. Плимски је закључана за своју звезду. Планета је изван настањиве зоне;[221] њено очекивано озрачење је више од четири пута веће од Земљиног[221] и JWST је измерио температуру сјаја од 508+26
−27
 K
на дневној страни.[222] TRAPPIST-1b има нешто већи измерени полупречник и масу од Земље, али процене њене густине имплицирају да се не састоји искључиво од стена.[223] Због своје температуре црног тела од 124 °C (397 K), TRAPPIST-1b је можда имала ефекат стаклене баште који се отео контроли, сличан оном на Венери;[82] JWST посматрања указују да или нема атмосферу уопште, или има веома танку[аз][224] Ако нема атмосферу, очекује се да је површина подложна брзом вулканском прештампавању које се очекује с обзиром на количину плимског загревања.[225] На основу неколико климатских модела, планета би била исушена звезданим ветром и зрачењем TRAPPIST-1;[226][227] могла би брзо губити водоник, а самим тим и било коју атмосферу којом доминира водоник.[аи] Вода, ако постоји, могла би опстати само у специфичним условима на планети,[229] чија површинска температура може бити и до 1.200 °C (1.470 K), што чини TRAPPIST-1b кандидатом за планету од магматског океана.[230]

Инфрацрвена мерења NASA / ESA / Канадске свемирске агенције / Свемирског телескопа Џејмс Веб са TRAPPIST-1 c указују да вероватно није тако слична Венери као што се некада мислило.

TRAPPIST-1c има велику полуосу од 00.158 AU (23.600 million km)[220] и кружи око своје звезде свака 2,42 земаљска дана. Довољно је близу TRAPPIST-1 да буде плимски закључана.[221] JWST посматрања су искључила постојање атмосфера сличних Венери,[231] или атмосфера богатих CO2[232] без температурне инверзије.[225] Могућа је безваздушност,[233] али атмосфере богате воденом паром или кисеоником нису искључене.[231] Ови подаци имплицирају да у односу на Земљу или Венеру, TRAPPIST-1c има нижи садржај угљеника.[234] TRAPPIST-1c је изван настањиве зоне[221] јер прима око два пута више звезданог озрачења од Земље[235] и стога или јесте или је била под ефектом стаклене баште који се отео контроли.[82] На основу неколико климатских модела, планета би била исушена звезданим ветром и зрачењем TRAPPIST-1.[226] TRAPPIST-1c би могла да садржи воду само у специфичним условима на својој површини.[229] Посматрања 2017. нису показала излазећи водоник,[60] али посматрања свемирским телескопом Хабл (HST) 2020. године указала су на то да водоник можда излази по стопи од 1,4×107 g/s.[228]

TRAPPIST-1d има велику полуосу од 0.022 AU (3.300 million km) и орбитални период од 4,05 земаљских дана. Масивнија је, али мање густа од Марса.[236] На основу флуидно-динамичких аргумената, очекује се да TRAPPIST-1d има слабе температурне градијенте на површини ако је плимски закључана,[237] и може имати значајно другачију динамику стратосфере од Земљине.[238] Неколико климатских модела сугерише да је планета можда[226] или није била исушена звезданим ветром и зрачењем TRAPPIST-1;[226] процене густине, ако су потврђене, указују да није довољно густа да се састоји само од стена.[223] Тренутно стање TRAPPIST-1d зависи од њене ротације и климатских фактора као што је повратна спрега облака;[ај][240] налази се унутар,[241] или близу, унутрашње ивице настањиве зоне, али постојање или течне воде или алтернативно ефекта стаклене баште који се отео контроли (што би је учинило ненастањивом) зависе од детаљних атмосферских услова.[242] Вода би могла опстати у специфичним условима на планети.[229]

TRAPPIST-1e има велику полуосу од 0.029 AU (4.300 million km)[220] и кружи око своје звезде сваких 6,10 земаљских дана.[243] Има густину сличну Земљиној.[244] На основу неколико климатских модела, планета је највероватније од свих у систему задржала своју воду,[226] и највероватније ће имати течну воду за многа климатска стања. Посвећен пројекат климатског модела назван TRAPPIST-1 Habitable Atmosphere Intercomparison (THAI) покренут је ради проучавања њених потенцијалних климатских стања.[245] На основу посматрања њених емисија Лајман-алфа зрачења, TRAPPIST-1e можда губи водоник по стопи од 0,6×107 g/s.[228]

TRAPPIST-1e је у упоредивом положају унутар настањиве зоне са Проксима Кентаури b,[ак][247][248] која такође има густину сличну Земљи.[244] TRAPPIST-1e могла је задржати масе воде еквивалентне неколико Земљиних океана.[82] Умерене количине угљен-диоксида могле би загрејати TRAPPIST-1e до температура погодних за постојање течне воде.[227]

TRAPPIST-1f има велику полуосу од 0.038 AU (5.700 million km)[220] и кружи око своје звезде сваких 9,21 земаљских дана.[243] Вероватно је превише удаљена од своје звезде домаћина да би одржала течну воду, будући да је уместо тога потпуно глацирана снежна планета[226] која би могла имати подповршински океан.[249] Умерене количине CO2 могле би загрејати TRAPPIST-1f до температура погодних за постојање течне воде.[229] Језера или баре са течном водом могла би се формирати на местима где је концентрисано плимско загревање.[250] TRAPPIST-1f је можда задржала масе воде еквивалентне неколико Земљиних океана[82] и које би могле чинити до половине масе планете;[251] стога би могла бити океанска планета.[ал][253]

TRAPPIST-1g има велику полуосу од 0.047 AU (7.000 million km)[220] и кружи око своје звезде сваких 12,4 земаљских дана.[243] Вероватно је превише удаљена од своје звезде домаћина да би одржала течну воду, будући да је уместо тога снежна планета[226] која би могла имати подповршински океан.[249] Умерене количине CO2[229] или унутрашња топлота од радиоактивног распада и плимског загревања могли би загрејати њену површину изнад тачке топљења воде.[124][254] TRAPPIST-1g је можда задржала масе воде еквивалентне неколико Земљиних океана;[82] процене густине планете, ако су потврђене, указују да није довољно густа да се састоји само од стена.[223] До половине њене масе може бити вода.[251]

TRAPPIST-1h има велику полуосу од 0.062 AU (9.300 million km); то је најмање масивна потврђена планета у систему[220] и кружи око своје звезде сваких 18,9 земаљских дана.[243] Вероватно је превише удаљена од своје звезде домаћина да би одржала течну воду и може бити снежна планета,[124][226] или имати атмосферу од метана/азота сличну оној на Титану.[255] Могла би имати подповршински океан.[249] Велике количине CO2, водоника или метана,[256] или унутрашња топлота од радиоактивног распада и плимског загревања,[254] биле би потребне да се TRAPPIST-1h загреје до тачке где би течна вода могла да постоји.[256] TRAPPIST-1h је могла задржати масе воде еквивалентне неколико Земљиних океана.[82]

Планета кандидат TRAPPIST-1i

[уреди | уреди извор]

TRAPPIST-1i је планета кандидат идентификована 2025. године из транзитне фотометрије помоћу свемирског телескопа Џејмс Веб (JWST). Ако буде потврђена, била би најспољашњија планета у систему, повећавајући број планета на осам; највећи број познат у било ком егзопланетарном систему, изједначен са Кеплер-90. Полупречник планете, изведен из транзитних података, износи око 20% Земљиног (отприлике величине Нептуновог месеца Тритона), што би је учинило најмањом познатом планетом.[257] Иако је постојање планете предвиђено транзитним временским варијацијама TRAPPIST-1h[258] и њена процењена локација изгледа да се поклапа са предвиђањима Тицијус-Бодеовог закона,[259] детекција планете помоћу JWST-а је пробна, и посматрани транзит би уместо тога могао бити окултација TRAPPIST-1b од стране TRAPPIST-1c. Бајесов информациони критеријум такође фаворизује искључивање TRAPPIST-1i.[257]

Табела података

[уреди | уреди извор]
Табела података планета TRAPPIST-1[7][95][260]
Планета Маса (M🜨) Велика полуоса (ај) Велика полуоса (km) Орбитални период (дани) Орбитални ексцентрицитет[95] Орбитална инклинација[94] Полупречник (R🜨) Радијантни флукс[94] Температура[261] Површинска гравитација (g)[94] ORb
[аљ]
ORi
[ам]
b 1,374
±0,069
0,01154
±0,0001
1.726.000
±15.000 km
1,510826
±0,000006
0,00622
±0,00304
89,728
±0,165°
1,116
+0,014−0,012
4,153
±0,160
397,6±3,8K
(124,5 ± 3,8 °C; 256,0 ± 6,8 °F)[ан]
1,102
±0,052
— —
c 1,308
±0,056
0,01580
±0,00013
2.370.000
±19.500
2,421937
±0,000018
0,00654
±0,00188
89,778
±0,118°
1,097
+0,014−0,012
2,214
±0,085
339,7±3,3K
(66,6 ± 3,3 °C; 151,8 ± 5,9 °F)
1,086
±0,043
5:8 5:8
d 0,388
±0,012
0,02227
±0,00019
3.340.500
±28.500
4,049219
±0,000026
0,00837
±0,00093
89,896
±0,077°
0,770
+0,011−0,010
1,115
±0,04
286,2±2,8K
(13,1 ± 2,8 °C; 55,5 ± 5,0 °F)
0,624
±0,019
3:8 3:5
e 0,692
±0,022
0,02925
±0,00025
4.387.500
±37.500
6,101013
±0,000035
0,00510
±0,00058
89,793
±0,048°
0,920
+0,013−0,012
0,646
±0,025
249,7±2,4K
(−23,5 ± 2,4 °C; −10,2 ± 4,3 °F)
0,817
±0,024
1:4 2:3
f 1,039
±0,031
0,03849
±0,00033
5.773.500
±49.500
9,207540
±0,000032
0,01007
±0,00068
89,740
±0,019°
1,045
+0,013−0,012
0,373
±0,014
217,7±2,1K
(−55,5 ± 2,1 °C; −67,8 ± 3,8 °F)
0,951
±0,024
1:6 2:3
g 1,321
±0,038
0,04683
±0,0004
7.024.500
±60.000
12,352446
±0,000054
0,00208
±0,00058
89,742
±0,012°
1,129
+0,015−0,013
0,252
±0,010
197,3±1,9K
(−75,8 ± 1,9 °C; −104,5 ± 3,4 °F)
1,035
±0,026
1:8 3:4
h 0,326
±0,020
0,06189
±0,00053
9.283.500
±79.500
18,772866
±0,000214
0,00567
±0,00121
89,805
±0,013°
0,775
+0,014−0,014
0,144
±0,006
171,7±1,7K
(−101,5 ± 1,7 °C; −150,6 ± 3,1 °F)
0,570
±0,038
1:12 2:3
i (непотврђена)[257] – 0,081
±0,010
12.000.000
±1.000.000
25,0
±1,3
– 89,80
±0,18
0,239
+0,036−0,046
– – – – –

Потенцијалне планетарне атмосфере

[уреди | уреди извор]
Падови сјаја се продужују од 1b до 1h. Најмањи до најдубљи падови: 1h, 1d, 1e, 1f, 1g, 1c, 1b.
Графикон који приказује падове сјаја звезде TRAPPIST-1 услед транзита планета или заклањања звездане светлости. Веће планете стварају дубље, а даље планете дуже падове.

Планете TRAPPIST-1 истраживане су помоћу JWST-а ради могућег постојања атмосфера.[263] Ажурирано: 2023., постојање атмосфере око TRAPPIST-1b је искључено[264] иако су неки сценарији атмосфере још увек могући.[265] ажурирано: 2025., спорно је да ли TRAPPIST-1c има атмосферу,[241][266] ако TRAPPIST-1d има атмосферу она мора имати велику молекулску тежину[ањ] и бити углавном лишена инфрацрвено активних врста,[ао][269] а нејасно је ажурирано: 2025. да ли TRAPPIST-1e има атмосферу[270] — посматрања дозвољавају и атмосферу која садржи трагове метана, и одсуство атмосфере.[271] Спољашње планете вероватније имају атмосферу од унутрашњих.[199][ап] Неколико студија је симулирало како би различити сценарији атмосфере изгледали посматрачима, и хемијске процесе који чине основу ових атмосферских састава.[274] Видљивост егзопланете и њене атмосфере опада са квадратом полупречника звезде домаћина.[275] Откривање појединачних компоненти атмосфера — посебно CO2, озона и воде[276] — такође би било могуће, иако би различите компоненте захтевале различите услове и различит број транзита.[277] Контаминација атмосферских сигнала услед шара на површини звезде је главна препрека детекцији,[241] пошто трансмисиони спектри значајно варирају између посматрања.[278]

Постојање атмосфера око планета TRAPPIST-1 зависи од равнотеже између количине првобитно присутне атмосфере, њене брзине испаравања, и брзине којом се она поново изграђује ударом метеорита,[ар][99] долазећим материјалом из протопланетарног диска,[ас][282] и дегазацијом и вулканском активношћу.[283] Ударни догађаји могу бити посебно важни на спољашњим планетама јер могу и додавати и уклањати испарљиве материје; додавање је вероватно доминантно на најудаљенијим планетама где су брзине удара спорије.[284][285] Услови формирања планета дали би им велике почетне количине испарљивих материја,[199] укључујући океане преко 100 пута веће од Земљиних,[286] али неоткривање атмосфера богатих водом имплицира да је могуће и суво порекло.[287]

Ако су планете плимски закључане за TRAPPIST-1, површине које су трајно окренуте од звезде могу се довољно охладити да се свака атмосфера замрзне на ноћној страни.[288] Ова замрзнута атмосфера могла би се рециклирати кроз токове налик глечерима до дневне стране уз помоћ плимског или геотермалног загревања одоздо, или би могла бити уздрмана ударним догађајима. Ови процеси би могли омогућити опстанак атмосфере.[289] У атмосфери угљен-диоксида (CO2), лед угљен-диоксида је гушћи од воденог леда, испод кога је обично затрпан. Једињења CO2–вода названа клатрати[ат] могу се формирати. Даље компликације су потенцијална неконтролисана повратна спрега између топљења леда и испаравања, и ефекта стаклене баште.[291]

Нумерички моделовање и посматрања ограничавају својства хипотетичких атмосфера око планета TRAPPIST-1:[199]

  • Теоријски прорачуни[292] и посматрања искључили су могућност да планете TRAPPIST-1 имају атмосфере у којима доминира водоник[293] или богате хелијумом.[294] Егзосфере богате водоником[аћ] могу бити детектабилне[296] али нису поуздано откривене,[297] осим можда за TRAPPIST-1b и 1c од стране Бурјеа и др. (2017).[15][212]
  • Атмосфере у којима доминира вода, иако их сугеришу неке процене густине, мало су вероватне за планете јер се очекује да буду нестабилне под условима око TRAPPIST-1, посебно рано у животу звезде.[223] Спектрална својства планета имплицирају да оне немају атмосферу без облака, богату водом.[298]
  • Атмосфере у којима доминира кисеоник могу настати када зрачење разлаже воду на водоник и кисеоник, а водоник побегне због своје лакше масе. Постојање такве атмосфере и њена маса зависе од почетне масе воде, од тога да ли водоник који излази повлачи кисеоник из атмосфере и од стања површине планете; делимично отопљена површина могла би апсорбовати довољне количине кисеоника да уклони атмосферу.[299][300]
  • Атмосфере формиране од амонијака и/или метана у близини TRAPPIST-1 биле би уништене звезданим зрачењем по стопи довољној да брзо уклоне атмосферу. Стопа којом се амонијак или метан производе, могуће од стране организама, морала би бити знатно већа него на Земљи да би се таква атмосфера одржала. Могуће је да би развој органских измаглица услед фотолизе амонијака или метана могао заштитити преостале молекуле од деградације изазване зрачењем.[301] Дикро и др. (2020) протумачили су опсервационе податке тако да имплицирају да су атмосфере у којима доминира метан мало вероватне око планета TRAPPIST-1.[302]
  • Атмосфере у којима доминира азот су посебно нестабилне у погледу атмосферског бекства, посебно на најунутрашњијим планетама, иако присуство CO2 може успорити испаравање.[303] Осим ако планете TRAPPIST-1 у почетку нису садржале далеко више азота од Земље, мало је вероватно да су задржале такве атмосфере.[304]
  • Атмосфере у којима доминира CO2 споро излазе јер CO2 ефикасно зрачи енергију и стога не достиже лако брзину ослобађања; на синхроно ротирајућој планети, међутим, CO2 се може замрзнути на ноћној страни, посебно ако нема других гасова у атмосфери. Разлагање CO2 изазвано зрачењем могло би да произведе значајне количине кисеоника, угљен-моноксида (CO)[227] и озона.[305]

Теоријско моделирање Крисансен-Тотона и Фортнија (2022) сугерише да унутрашње планете највероватније имају атмосфере богате кисеоником и CO2, ако их уопште имају.[306] Ако планете имају атмосферу, количина падавина, њихов облик и локација били би одређени присуством и положајем планина и океана, и периодом ротације.[307] Очекује се да планете у настањивој зони имају режим атмосферске циркулације који подсећа на тропске пределе Земље са углавном униформним температурама.[308] Да ли се гасови стаклене баште могу акумулирати на спољашњим планетама TRAPPIST-1 у довољним количинама да их загреју до тачке топљења воде је контроверзно; на синхроно ротирајућој планети, CO2 би могао да се замрзне и исталожи на ноћној страни, а амонијак и метан би били уништени XUV зрачењем са TRAPPIST-1.[82] Исмрзавање угљен-диоксида може се десити само на најудаљенијим планетама, осим ако нису испуњени посебни услови, а друге испарљиве материје се не замрзавају.[309]

Стабилност

[уреди | уреди извор]
види опис
Посматрани сјај звезде TRAPPIST-1, показује велике варијације у сјају. Графикон приказује падове, који означавају транзит егзопланета. Планете које одговарају падовима сјаја означене су испод дијамантским маркерима.

Емисија екстремног ултраљубичастог (XUV) зрачења од стране звезде има важан утицај на стабилност атмосфера њених планета, њихов састав и настањивост њихових површина.[309] Може изазвати стално уклањање атмосфера са планета.[99] Атмосферско бекство изазвано XUV зрачењем примећено је код гасовитих џинова.[310] М патуљци емитују велике количине XUV зрачења;[309] TRAPPIST-1 и Сунце емитују отприлике исту количину XUV зрачења[ау] а пошто су планете TRAPPIST-1 много ближе звезди него Сунчеве, оне примају много интензивније[аф] озрачење.[57] TRAPPIST-1 емитује зрачење много дуже од Сунца.[314] Сва ова разматрања изазивају сумњу да планете М патуљака могу одржати атмосферу,[263] посебно оне најунутрашњије.[315] Процес атмосферског бекства је моделиран углавном у контексту атмосфера богатих водоником, а мало квантитативних истраживања је обављено на онима других састава, као што су вода и CO2.[316]

TRAPPIST-1 има умерену до високу звездану активност,[ах][33] и то може бити још једна потешкоћа за опстанак атмосфера и воде на планетама:[28]

  • Патуљци спектралне класе М имају интензивне бљескове;[309] TRAPPIST-1 у просеку има један бљесак свака два дана[80] и око четири до шест супербљескова[ац] годишње.[319] Такви бљескови би имали само мале утицаје на атмосферске температуре, али би значајно утицали на стабилност и хемију атмосфера.[99] Према Самари, Пацоуракосу и Георгулису (2021), мало је вероватно да планете TRAPPIST-1 могу задржати атмосфере против короналних избацивања масе.[320]
  • Звездани ветар са TRAPPIST-1 може имати притисак 1.000 пута већи од оног са Сунца на Земљиној орбити, што би могло дестабилизовати атмосфере планета звезде[321] до планете f. Притисак би потиснуо ветар дубоко у атмосфере,[226] олакшавајући губитак воде и испаравање атмосфера.[99][255] Бекство вођено звезданим ветром у Сунчевом систему углавном је независно од планетарних својстава као што је маса,[322] већ зависи од флукса масе звезданог ветра који удара у планету.[323] Звездани ветар са TRAPPIST-1 могао би уклонити атмосфере његових планета на временској скали од 100 милиона до 10 милијарди година.[324] Да ли би планетарно магнетно поље смањило или повећало бекство, нејасно је.[266]
  • Омско загревање је процес где електричне струје побуђене звезданим ветром протичу кроз делове атмосфере, загревајући је.[325] Овај процес могао би резултирати приметним загревањем горње атмосфере TRAPPIST-1b, иако углавном у већ излазећим деловима атмосфере.[326] Око TRAPPIST-1e, f и g износи пет до петнаест пута загревање од XUV зрачења; ако се топлота ефикасно апсорбује, могла би дестабилизовати атмосфере.[327]

Историја звезде такође утиче на атмосфере њених планета.[328] Одмах након формирања, TRAPPIST-1 би био у фази пре-главног низа, која је могла трајати између стотина милиона[309] и две милијарде година.[311] Док је био у овој фази, био би знатно сјајнији него данас, а интензивно озрачење звезде утицало би на атмосфере околних планета, испаравајући све уобичајене испарљиве материје као што су амонијак, CO2, сумпор-диоксид и вода.[329] Дакле, све планете у систему биле би загрејане до ефекта стаклене баште који се отео контроли[ач] барем током једног дела свог постојања.[309] XUV зрачење би било још веће током фазе пре-главног низа.[99] Луминозност пре-главног низа могла је да скине масу воде еквивалентну неколико десетина Земљиних океана са унутрашњих планета.[330]

Могући живот

[уреди | уреди извор]

Живот би могао бити могућ у систему TRAPPIST-1, а неке од планета ове звезде сматрају се обећавајућим циљевима за његово откривање.[28] На основу стабилности атмосфере, TRAPPIST-1e је теоретски планета са највећом вероватноћом за настањивање живота; вероватноћа да га има је знатно мања него на Земљи. У игри је низ фактора:[331][332]

  • Због вишеструких интеракција, очекује се да планете TRAPPIST-1 имају интензивне плиме.[333] Ако су океани присутни,[аџ] плиме би могле: довести до наизменичног плављења и исушивања обалних предела покрећући хемијске реакције погодне за развој живота;[335] фаворизовати еволуцију биолошких ритмова, попут дневно-ноћног циклуса, који се иначе не би развили на синхроно ротирајућој планети;[336] мешати океане, снабдевајући и редистрибуирајући нутријенте;[337] и стимулисати периодичне експанзије морских организама сличне црвеним плимама на Земљи.[338]
  • TRAPPIST-1 можда не производи довољне количине зрачења да би фотосинтеза подржала биосферу налик Земљиној.[339][340][341] Мулан и Баис (2018) спекулисали су да зрачење бљескова може повећати фотосинтетски потенцијал TRAPPIST-1,[342] али према Лингаму и Лоебу (2019), потенцијал би и даље био мали.[343]
  • Због близине планета TRAPPIST-1, могуће је да микроорганизми заробљени у стенама, отргнути[аш] са једне планете, стигну на другу планету док су још увек живи унутар стене, омогућавајући животу да се прошири између планета ако настане на једној.[344]
  • Превише УВ зрачења од звезде може стерилисати површину планете[121][169] али премало можда неће дозволити формирање хемијских једињења која доводе до настанка живота.[15][345] Неадекватна производња хидроксилних радикала услед ниске емисије УВ зрачења звезде може омогућити гасовима, попут угљен-моноксида, који су токсични за виши живот, да се акумулирају у атмосферама планета.[346] Могућности се крећу од тога да је мало вероватно да ће УВ флуксеви са TRAPPIST-1 бити много већи од оних на раној Земљи — чак и у случају да су емисије УВ зрачења TRAPPIST-1 високе[347] — до тога да су довољни да стерилишу планете ако немају заштитне атмосфере.[348] Ажурирано: 2020. нејасно је који ефекат би преовладао око TRAPPIST-1,[311] иако посматрања са свемирским телескопом Кеплер и телескопима Еврископ указују да УВ флукс може бити недовољан за формирање живота или за његову стерилизацију.[319]
  • Интензивна активност бљескова звезде домаћина — која би могла неповратно и значајно изменити атмосфере оближњих планета — изазвала је сумње у настањивост система.[81]
  •  Иако су почетни резервоари воде могли бити изгубљени током раног живота система због звездане активности, потенцијални накнадни догађај допремања воде, попут касног тешког бомбардовања у Сунчевом систему, могао би обновити резервоаре воде на планетама.[349]
  • Спољашње планете у систему TRAPPIST-1 могле би имати подповршинске океане сличне онима на Енцеладу и Европи у Сунчевом систему.[124][350] Хемолитотрофија, раст организама заснован на неорганским редукованим једињењима,[351] могла би одржати живот у таквим океанима.[154] Веома дубоки океани могу бити непогодни за развој живота.[352]
  • Неке планете система TRAPPIST-1 могу имати довољно воде да потпуно потопе своје површине.[353] Ако је тако, то би имало важне последице по могућност развоја живота на планетама, и по њихову климу,[354] јер би се временски утицаји смањили, изгладњујући океане нутријентима попут фосфора, као и потенцијално доводећи до акумулације угљен-диоксида у њиховим атмосферама.[355]

TRAPPIST-1 је веома погодан за потрагу за технопотписима који би указивали на постојање прошле или садашње технологије у систему TRAPPIST-1.[356] Претраге 2017. године пронашле су само сигнале који долазе са Земље,[357] друге 2024. године нису пронашле ништа[358] иако је њихова осетљивост мала.[359] За мање од два миленијума, Земља ће пролазити испред Сунца са тачке гледишта TRAPPIST-1, чинећи детекцију живота на Земљи са TRAPPIST-1 могућом.[360]

Пријем и научни значај

[уреди | уреди извор]

Реакција јавности и културни утицај

[уреди | уреди извор]
Скок са планете TRAPPIST-1e – Проглашена за најбољи одмор у 'настањивој зони' унутар 12 парсека од Земље
Измишљени туристички постер TRAPPIST-1e који је направила NASA

Откриће планета TRAPPIST-1 привукло је широку пажњу у главним светским новинама, друштвеним медијима, стриминг телевизији и на веб-сајтовима.[361][362] Ажурирано: 2017., откриће TRAPPIST-1 довело је до највећег једнодневног веб саобраћаја на NASA веб-сајту.[363] NASA је започела јавну кампању на Твитеру за проналажење имена за планете, што је изазвало одговоре различите озбиљности, иако ће о именима планета одлучивати Међународна астрономска унија.[364] Динамика планетарног система TRAPPIST-1 представљена је као музика, као што је Trappist Transits Тима Пајла,[365] у синглу Isolation-а Trappist-1 (A Space Anthem)[366] и клавирском делу Лије Ешер TRAPPIST-1.[367] Наводно откриће СОС сигнала са TRAPPIST-1 била је првоаприлска шала истраживача на High Energy Stereoscopic System у Намибији.[368] Године 2018, Алдо Спадон је направио giclée (дигитално уметничко дело) под називом „TRAPPIST-1 Planetary System as seen from Space”.[369] Веб-сајт посвећен систему TRAPPIST-1 направљен је под именом домена www.trappist.one.[370]

Егзопланете се често појављују у научнофантастичним делима; књиге, стрипови и видео игре приказивали су систем TRAPPIST-1, а најраније је The Terminator, кратка прича швајцарске ауторке Лоренс Сунер објављена у академском часопису који је објавио откриће система.[371][372][373] Организована је најмање једна конференција у циљу препознавања дела фикције која садрже TRAPPIST-1.[374] Планете су коришћене као основа за такмичења у научном образовању[375] и школске пројекте,[376][377] а њихове површине су приказиване у уметничким приказима.[378] Постоје веб-сајтови који нуде планете налик TRAPPIST-1 као поставке за симулације виртуелне реалности,[379] као што су „Exoplanet Travel Bureau”[380] и „Exoplanets Excursion”—оба од стране NASA-е.[381] Научна тачност је била предмет дискусије како у новинском извештавању[382] тако и у културним приказима планета TRAPPIST-1.[383]

Научни значај

[уреди | уреди извор]

TRAPPIST-1 је привукао интензивно научно интересовање[384] и његове планете су најбоље проучаване планете изван Сунчевог система.[385] Његове планете су егзопланете које се најлакше проучавају унутар настањиве зоне своје звезде због њихове релативне близине, мале величине звезде домаћина и зато што из Земљине перспективе често пролазе испред своје звезде домаћина.[34] Будућа посматрања свемирским опсерваторијама и земаљским објектима могу омогућити даљи увид у њихова својства, као што су густина, атмосфере и биопотписи.[ба] Планете TRAPPIST-1[387][388] сматрају се важном метом за посматрање Свемирским телескопом Џејмс Веб[бб][384] и другим телескопима у изградњи;[175] JWST је започео истраживање планета TRAPPIST-1 2023. године.[264] Заједно са открићем Проксиме Кентаури b, откриће планета TRAPPIST-1 и чињеница да су најмање три планете у настањивој зони довели су до повећања броја студија о планетарној настањивости.[391] Планете се сматрају прототипским за истраживање настањивости М патуљака[392] и скренуле су научну пажњу на потенцијал планета М патуљака у студијама настањивости.[393] Звезда је била предмет детаљних студија[114] својих различитих аспеката[394] укључујући могуће ефекте вегетације на њеним планетама; могућност откривања океана на њеним планетама коришћењем звездане светлости рефлектоване од њихових површина;[395] могуће напоре да се тераформирају њене планете;[396] и потешкоће на које би становници планета наишли у откривању одређених закона физике (општи релативитет, Кеплерови закони[397] и закон гравитације[398]) и са међузвезданим путовањем.[399]

Улога коју је финансирање ЕУ имало у открићу TRAPPIST-1 навођена је као пример важности пројеката ЕУ,[36] а учешће мароканске опсерваторије и саудијског универзитета као показатељ улоге исламског и арапског света у науци. Првобитни откривачи били су повезани са универзитетима широм Африке, Европе и Северне Америке,[400][401] а откриће TRAPPIST-1 сматра се примером важности сарадње између опсерваторија.[402] То је такође једно од главних астрономских открића чилеанских опсерваторија.[403]

Истраживање

[уреди | уреди извор]

TRAPPIST-1 је превише удаљен од Земље да би га људи могли достићи садашњом или очекиваном технологијом.[404] Дизајни мисија свемирских летелица које користе данашње ракете и гравитациону праћку захтевали би стотине миленијума да стигну до TRAPPIST-1; чак би и теоретској међузвезданој сонди која путује брзином блиском брзини светлости требало знатно више од 40 година да стигне до звезде. Спекулативни предлог Breakthrough Starshot за слање малих, ласерски убрзаних сонди без посаде захтевао би око двеста година да стигне до TRAPPIST-1.[405]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ A log(g) од 2,992 за Земљу указује да TRAPPIST-1 има површинску гравитацију приближно 177 пута јачу од Земљине.
  2. ^ Интерни назив звезде који користи пројекат SPECULOOS, пошто је овај планетарни систем био његово прво откриће.
  3. ^ Црвени патуљак је веома мала и хладна звезда. Оне су најчешћи тип звезда у Млечном путу.[16]
  4. ^ TRAPPIST је телескоп пречника 60-centimetre (24 in)[12] замишљен као прототип за пројекат „Потрага за настањивим планетама које заклањају ултрахладне звезде” (SPECULOOS), који има за циљ да идентификује планете око блиских, хладних звезда.[21][22] TRAPPIST се користи за проналажење егзопланета, и првенствено се користи на звездама хладнијим од 3.000 K (2.730 °C; 4.940 °F).[23]
  5. ^ Када се планета креће испред своје звезде, она апсорбује део звездиног зрачења, што се може посматрати телескопима.[30]
  6. ^ Небески екватор је пројекција Земљиног екватора на небо.[37]
  7. ^ На основу мерења паралаксе;[1] паралакса је положај небеског објекта у односу на друге небеске објекте за дати положај Земље. Може се користити за извођење удаљености објекта од Земље.[40]
  8. ^ Кретање звезде на небу, у односу на позадинске звезде.[41]
  9. ^ Спектрални типови се користе за категоризацију звезда према њиховој температури;[43] црвени патуљци укључују спектралне типове M и K.[44]
  10. ^ Ефективна температура је температура коју би имало црно тело које емитује исту количину зрачења.[50]
  11. ^ Фотосфера је танак слој на површини звезде, где се производи већина њене светлости.[52]
  12. ^ Соларни циклус је 11-годишњи период Сунца, током којег соларни излаз варира за око 0,1%.[55]
  13. ^ Укључујући Лајман-алфа зрачење[61]
  14. ^ Главни низ је најдужа фаза у животном веку звезде, када она врши фузију водоника.[69]
  15. ^ Факуле су светле пеге на фотосфери.[73]
  16. ^ Бљескови су вероватно магнетни феномени који трају минутима или сатима током којих делови звезде емитују више зрачења него обично.[73] У случају TRAPPIST-1, бљескови достижу температуре не више од 9.000 K (8.730 °C; 15.740 °F)[77]
  17. ^ За поређење, јак фрижидерски магнет има снагу од око 100 гауса, а Земљино магнетно поље око 0,5 гауса.[83]
  18. ^ Хромосфера је спољни слој звезде.[73]
  19. ^ Коронално избацивање масе је ерупција короналног материјала изван звезде.[73][86]
  20. ^ Егзопланете се именују по редоследу открића као "b", "c", и тако даље; ако је више планета откривено одједном, именују се по редоследу растућег орбиталног периода.[91] Термин "TRAPPIST-1a" се користи за означавање саме звезде.[92]
  21. ^ Једна астрономска јединица (АЈ) је средња удаљеност између Земље и Сунца.[96]
  22. ^ За поређење, Земљина орбита око Сунца нагнута је за око 1,578 степени.[104]
  23. ^ Орбите две унутрашње планете могу бити кружне; остале би могле имати мали ексцентрицитет.[107]
  24. ^ Испарљива материја је елемент или једињење са ниском тачком кључања, као што су амонијак, угљен-диоксид, метан, азот, сумпор-диоксид или вода.[115]
  25. ^ Састав омотача стеновитих планета обично се апроксимира као магнезијум-силикат.[119]
  26. ^ Лапласова резонанца је орбитална резонанца која се састоји од три тела, слично Галилејевим месецима Европа, Ганимед и Ио око Јупитера.[130]
  27. ^ Ово узрокује да једна половина планете стално буде окренута ка звезди у сталном дану, а друга половина стално окренута од звезде у сталној ноћи.[136]
  28. ^ Где планета, уместо да буде симетрична сфера, има различит полупречник за сваку од три главне осе.[140]
  29. ^ Дегазација је ослобађање гасова, који могу завршити формирајући атмосферу, из омотача или из магме.[144]
  30. ^ Криовулканизам се јавља када пара или течна вода, или водени флуиди, еруптирају на површину планете која је обично превише хладна да би имала течну воду.[151]
  31. ^ Хидротермални извори су топли извори који се јављају под водом, и претпоставља се да су места где би живот могао настати.[153]
  32. ^ Не узимајући у обзир гравитациону компресију.[160]
  33. ^ То јест, унутрашње планете никада не би могле покрити цео диск TRAPPIST-1 са тачке гледишта ових планета.[93]
  34. ^ Настањива зона је област око звезде где температуре нису ни превише топле ни превише хладне за постојање течне воде; такође се назива и „Златокосина зона”.[30][82]
  35. ^ Рошов лимит је удаљеност на којој тело бива растргнуто плимама.[187]
  36. ^ Хилов радијус је максимална удаљеност на којој гравитација планете може задржати месец, а да гравитација звезде не одвуче месец.[188]
  37. ^ Струјна нестабилност је процес где интеракције између гаса и чврстих честица узрокују да се ове друге групишу у филаменте. Ови филаменти могу довести до настанка претходних тела планета.[202]
  38. ^ Према критеријумима Међународне астрономске уније, тело мора да очисти своју околину да би се квалификовало као планета у Сунчевом систему.[216]
  39. ^ TRAPPIST-1b и c су коришћени као могући шаблони за то како изгледа транзитни спектар без атмосфере у систему TRAPPIST-1, што је кључна мера за разликовање атмосферских сигнала од звездане контаминације.[224]
  40. ^ На основу емисија Лајман-алфа зрачења, TRAPPIST-1b можда губи водоник по стопи од 4,6×107 g/s.[228]
  41. ^ Облаци на дневној страни који рефлектују звездану светлост могли би охладити TRAPPIST-1d до температура које омогућавају присуство течне воде.[239]
  42. ^ Егзопланета Проксима Кентаури b налази се у настањивој зони најближе звезде Сунчевом систему.[246]
  43. ^ Океанска тела се и даље могу тако називати када су прекривена ледом.[252]
  44. ^ Приближна орбитална резонанца са TRAPPIST-1b
  45. ^ Приближна орбитална резонанца са унутрашњом планетом
  46. ^ Измерена површинска температура од 503 K (230 °C; 446 °F).[262]
  47. ^ Дакле, да доминирају елементи тежи од водоника и хелијума.[267]
  48. ^ Амонијак, угљен-диоксид, метан, сумпор-диоксид и вода, али не и азот.[268]
  49. ^ Компјутерско моделирање указује да непостојање атмосфере око TRAPPIST-1 b, c и d не имплицира исто и за остале планете.[272][273] Бурје и др. (2017) протумачили су податке о УВ апсорпцији са свемирског телескопа Хабл тако да имплицирају да спољашње планете TRAPPIST-1 још увек имају атмосферу.[15]
  50. ^ Ударни догађаји такође могу уклонити атмосфере, али висока стопа такве „ударне ерозије” имплицира масу метеорита која није у складу са својствима система TRAPPIST-1[279] иако би могла значајно ограничити водену масу спољашњих планета.[280]
  51. ^ Протопланетарни диск је диск материје који окружује звезду. Сматра се да планете настају у таквим дисковима.[281]
  52. ^ Клатрат је хемијско једињење где је једно једињење (или хемијски елемент), нпр. угљен-диоксид (или ксенон), заробљено унутар склопа молекула другог једињења налик кавезу.[290]
  53. ^ Егзосфера је област атмосфере где је густина толико ниска да атоми или молекули више не сударају. Формирана је атмосферским бекством, а присуство егзосфере богате водоником имплицира присуство воде.[295]
  54. ^ Различити извори процењују да TRAPPIST-1 емитује колико и Сунце при соларном минимуму,[15] исту количину[311] или више од Сунца.[312]
  55. ^ Процењује се да се удео зрачења у XUV креће од 6-9*10^-4 или 10^-3,51 укупне луминозности.[313]
  56. ^ Звездана активност је појава промена луминозности, углавном у X-зрацима, узрокована магнетним пољем звезде.[317]
  57. ^ Бљескови са енергијом од преко 1×1033 erg (1,0×1026 J).[318]
  58. ^ У ефекту стаклене баште који се отео контроли, сва вода на планети је у облику паре.[329]
  59. ^ Планете без океана такође могу бити подложне плимском загревању (или савијању), што резултира структурним деформацијама.[334]
  60. ^ На пример, удари метеорита могли би одломити стене са планета довољном брзином да побегну њеној гравитацији.[344]
  61. ^ Биопотписи су својства планете која се могу открити издалека и која указују на постојање живота, као што су атмосферски гасови произведени биолошким процесима.[386]
  62. ^ Ажурирано: 2017. биле су међу најмањим познатим планетама где би JWST могао да открије атмосфере.[389] Могуће је да JWST неће имати времена да поуздано открије одређене биопотписе, попут метана и озона.[390]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж Gaia EDR3 2021.
  2. ^ а б в Costa et al. 2006, стр. 1240.
  3. ^ Costa et al. 2006, стр. 1234.
  4. ^ а б в Cutri et al. 2003, стр. II/246.
  5. ^ а б в г Agol et al. 2021, стр. 1.
  6. ^ Davoudi et al. 2024, стр. 12.
  7. ^ а б в Delrez et al. 2018, стр. 3577–3597.
  8. ^ Vida et al. 2017, стр. 7.
  9. ^ Barnes et al. 2014, стр. 3094–3113.
  10. ^ Burgasser & Mamajek 2017, стр. 7.
  11. ^ Martínez-Rodríguez et al. 2019, стр. 3.
  12. ^ а б в г Turbet et al. 2020, стр. 2.
  13. ^ Meadows & Schmidt 2020, стр. 727.
  14. ^ Delrez et al. 2022, стр. 2.
  15. ^ а б в г д Harbach et al. 2021, стр. 3.
  16. ^ Gargaud et al. 2011, Red Dwarf.
  17. ^ а б Gizis et al. 2000, стр. 1088.
  18. ^ а б Gillon et al. 2016, стр. 225.
  19. ^ Gizis et al. 2000, стр. 1085.
  20. ^ Gizis et al. 2000, стр. 1086.
  21. ^ Barstow & Irwin 2016, стр. 95.
  22. ^ Gillon et al. 2013, стр. 1.
  23. ^ Shields, Ballard & Johnson 2016, стр. 7.
  24. ^ Goldsmith 2018, стр. 118.
  25. ^ Rinaldi & Núñez Ferrer 2017, стр. 1.
  26. ^ а б Angosto, Zaragoza & Melón 2017, стр. 85.
  27. ^ а б в Angosto, Zaragoza & Melón 2017, стр. 86.
  28. ^ а б в Marov & Shevchenko 2020, стр. 865.
  29. ^ Linsky 2019, стр. 105.
  30. ^ а б Cisewski 2017, стр. 23.
  31. ^ Gillon et al. 2017, стр. 461.
  32. ^ Ducrot 2021, стр. 4.
  33. ^ а б в г Gillon et al. 2016, стр. 221.
  34. ^ а б Turbet et al. 2020, стр. 3.
  35. ^ а б Agol et al. 2021, стр. 2.
  36. ^ а б Rinaldi & Núñez Ferrer 2017, стр. 1–2.
  37. ^ Gargaud et al. 2011, Celestial Equator.
  38. ^ Barstow & Irwin 2016, стр. 93.
  39. ^ а б Howell et al. 2016, стр. 1.
  40. ^ Gargaud et al. 2011, Parallax.
  41. ^ Gargaud et al. 2011, Proper Motion.
  42. ^ Howell et al. 2016, стр. 1, 4.
  43. ^ Gargaud et al. 2011, Spectral Type.
  44. ^ The SAO Encyclopedia of Astronomy 2022, Red Dwarf.
  45. ^ Cloutier & Triaud 2016, стр. 4019.
  46. ^ а б в Lienhard et al. 2020, стр. 3790–3808.
  47. ^ Goldsmith 2018, стр. 82.
  48. ^ Fischer & Saur 2019, стр. 2.
  49. ^ Gillon et al. 2020, стр. 10.
  50. ^ Gargaud et al. 2011, Effective Temperature.
  51. ^ Delrez et al. 2022, стр. 21.
  52. ^ Gargaud et al. 2011, Photosphere.
  53. ^ Miles-Páez et al. 2019, стр. 38.
  54. ^ Davoudi et al. 2024, стр. 3.
  55. ^ Gargaud et al. 2011, Variability (Stellar).
  56. ^ Glazier et al. 2020, стр. 2.
  57. ^ а б Fabbian et al. 2017, стр. 770.
  58. ^ Wilson et al. 2021, стр. 10.
  59. ^ а б в Wilson et al. 2021, стр. 1.
  60. ^ а б Wilson et al. 2021, стр. 2.
  61. ^ Pineda & Hallinan 2018, стр. 2.
  62. ^ Pineda & Hallinan 2018, стр. 7.
  63. ^ Roettenbacher & Kane 2017, стр. 2.
  64. ^ Günther et al. 2022, стр. 13.
  65. ^ Burgasser & Mamajek 2017, стр. 1.
  66. ^ Acton et al. 2017, стр. 32.
  67. ^ а б Snellen 2017, стр. 423.
  68. ^ Acton et al. 2017, стр. 34.
  69. ^ Gargaud et al. 2011, Main Sequence.
  70. ^ а б Morris et al. 2018, стр. 1.
  71. ^ Rathcke et al. 2025, стр. 8.
  72. ^ Radica et al. 2025, стр. 11.
  73. ^ а б в г д Gargaud et al. 2011, Sun (and Young Sun).
  74. ^ Morris et al. 2018, стр. 5.
  75. ^ Linsky 2019, стр. 250.
  76. ^ Morris et al. 2018, стр. 6.
  77. ^ Howard et al. 2023, стр. 17.
  78. ^ Gillon et al. 2020, стр. 5.
  79. ^ Vasilyev et al. 2025, стр. 2.
  80. ^ а б Vida et al. 2017, стр. 2.
  81. ^ а б Vida et al. 2017, стр. 5.
  82. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Airapetian et al. 2020, стр. 159.
  83. ^ MagLab 2022.
  84. ^ Kochukhov 2021, стр. 28.
  85. ^ Davoudi et al. 2024, стр. 2.
  86. ^ а б Mullan & Paudel 2019, стр. 2.
  87. ^ а б Sakaue & Shibata 2021, стр. 1.
  88. ^ Linsky 2019, стр. 147–150.
  89. ^ Fischer & Saur 2019, стр. 6.
  90. ^ Gonzales et al. 2019, стр. 2.
  91. ^ Schneider et al. 2011, стр. 8.
  92. ^ Harbach et al. 2021, стр. 2.
  93. ^ а б в Veras & Breedt 2017, стр. 2677.
  94. ^ а б в г Agol et al. 2021, Tables.
  95. ^ а б в Grimm et al. 2018.
  96. ^ Fraire et al. 2019, стр. 1657.
  97. ^ Goldsmith 2018, стр. 120.
  98. ^ Cooper 2025, стр. 112.
  99. ^ а б в г д ђ е ж Turbet et al. 2020, стр. 8.
  100. ^ Kral et al. 2018, стр. 2650.
  101. ^ Childs, Martin & Livio 2022, стр. 4.
  102. ^ Martin & Livio 2022, стр. 6.
  103. ^ Marino et al. 2020, стр. 6071.
  104. ^ Handbook of Scientific Tables 2022, стр. 2.
  105. ^ Agol et al. 2021, стр. 14.
  106. ^ Heising et al. 2021, стр. 1.
  107. ^ Brasser et al. 2022, стр. 2373.
  108. ^ Demory et al. 2020, стр. 19.
  109. ^ а б Maltagliati 2017, стр. 1.
  110. ^ Kane et al. 2021, стр. 1.
  111. ^ Srinivas 2017, стр. 17.
  112. ^ Madhusudhan 2020, p. 6-5.
  113. ^ McDonough & Yoshizaki 2021, стр. 9.
  114. ^ а б Linsky 2019, стр. 198.
  115. ^ Gargaud et al. 2011, Volatile.
  116. ^ Agol et al. 2021, стр. 30.
  117. ^ а б Gillon et al. 2020, стр. 11.
  118. ^ Schlichting & Young 2022, стр. 16.
  119. ^ Hakim et al. 2018, стр. 3.
  120. ^ Hakim et al. 2018, стр. 70.
  121. ^ а б Barth et al. 2021, стр. 1326.
  122. ^ Grimm et al. 2018, стр. 8.
  123. ^ Lingam & Loeb 2021, стр. 594.
  124. ^ а б в г Quick et al. 2023.
  125. ^ Van Hoolst, Noack & Rivoldini 2019, стр. 598.
  126. ^ Linsky 2019, стр. 253.
  127. ^ Linsky 2019, стр. 254.
  128. ^ Aschwanden et al. 2018, стр. 6.
  129. ^ Grimm et al. 2018, стр. 3.
  130. ^ Madhusudhan 2020, p. 11-2.
  131. ^ Grimm et al. 2018, стр. 2.
  132. ^ Ducrot 2021, стр. 5.
  133. ^ Meadows & Schmidt 2020, стр. 4.
  134. ^ а б Turbet et al. 2020, стр. 12–13.
  135. ^ Lingam & Loeb 2021, стр. 144.
  136. ^ Goldsmith 2018, стр. 123.
  137. ^ Wolf 2017, стр. 1.
  138. ^ Turbet et al. 2020, стр. 13.
  139. ^ Vinson, Tamayo & Hansen 2019, стр. 5747.
  140. ^ Elshaboury et al. 2016, стр. 5.
  141. ^ Zanazzi & Lai 2017, стр. 2879.
  142. ^ Turbet et al. 2018, стр. 7.
  143. ^ Barr, Dobos & Kiss 2018, стр. 1–2.
  144. ^ Gargaud et al. 2011, Degassing.
  145. ^ Kislyakova et al. 2017, стр. 880.
  146. ^ Luger et al. 2017, стр. 2.
  147. ^ а б Quick et al. 2020, стр. 19.
  148. ^ Quick et al. 2023, стр. 13.
  149. ^ Thomas et al. 2025, стр. 12.
  150. ^ Turbet et al. 2018, стр. 8.
  151. ^ Quick et al. 2023, стр. 2.
  152. ^ Quick et al. 2023, стр. 14.
  153. ^ Gargaud et al. 2011, Hot Vent Microbiology.
  154. ^ а б Kendall & Byrne 2020, стр. 1.
  155. ^ а б Kislyakova et al. 2017, стр. 878.
  156. ^ Barr, Dobos & Kiss 2018, стр. 12.
  157. ^ а б Turbet et al. 2020, стр. 14.
  158. ^ Zanazzi & Triaud 2019, стр. 61.
  159. ^ Navarro et al. 2022, стр. 4.
  160. ^ JPL 2021.
  161. ^ Srinivas 2017, стр. 16.
  162. ^ Radnóti 2021, стр. 4.
  163. ^ а б Walsh 2024, стр. 203.
  164. ^ Wang et al. 2025, стр. 7.
  165. ^ а б O'Malley-James & Kaltenegger 2017, стр. 27.
  166. ^ а б Bourrier et al. 2017, стр. 7.
  167. ^ Shields & Carns 2018, стр. 1.
  168. ^ Eager et al. 2020, стр. 10.
  169. ^ а б в O'Malley-James & Kaltenegger 2017, стр. 26.
  170. ^ Awiphan 2018, стр. 13.
  171. ^ Gargaud et al. 2011, Albedo.
  172. ^ а б Alberti et al. 2017, стр. 6.
  173. ^ Barstow & Irwin 2016, стр. 92.
  174. ^ Checlair, Menou & Abbot 2017, стр. 9.
  175. ^ а б Kral et al. 2018, стр. 2649.
  176. ^ Rushby et al. 2020, стр. 13.
  177. ^ Carone et al. 2018, стр. 4677.
  178. ^ Yang & Ji 2018, стр. 1.
  179. ^ O'Malley-James & Kaltenegger 2019, стр. 4542.
  180. ^ Quick et al. 2023, стр. 9.
  181. ^ Quick et al. 2023, стр. 1.
  182. ^ Bourrier et al. 2017, стр. 2.
  183. ^ Bolmont et al. 2017, стр. 3729.
  184. ^ Bolmont et al. 2017, стр. 3739.
  185. ^ Bolmont et al. 2017, стр. 3740.
  186. ^ Kane 2017, стр. 4.
  187. ^ Gargaud et al. 2011, Roche Limit.
  188. ^ Gargaud et al. 2011, Hill Radius/Sphere.
  189. ^ Kane 2017, стр. 3.
  190. ^ Martínez-Rodríguez et al. 2019, стр. 8.
  191. ^ Martínez-Rodríguez et al. 2019, стр. 6.
  192. ^ Allen, Becker & Fuse 2018, стр. 1.
  193. ^ Farrish et al. 2019, стр. 7.
  194. ^ Farrish et al. 2019, стр. 6.
  195. ^ Airapetian et al. 2020, стр. 164.
  196. ^ Fraschetti et al. 2019, стр. 11.
  197. ^ Grayver et al. 2022, стр. 9.
  198. ^ Chao et al. 2021, стр. 5.
  199. ^ а б в г Turbet et al. 2020, стр. 36.
  200. ^ а б Turbet et al. 2020, стр. 9.
  201. ^ Childs et al. 2023, стр. 3750.
  202. ^ Ormel, Liu & Schoonenberg 2017, стр. 3.
  203. ^ а б Liu & Ji 2020, стр. 24.
  204. ^ Ogihara et al. 2022, стр. 6.
  205. ^ Brasser et al. 2022, стр. 2374.
  206. ^ Bean, Raymond & Owen 2021, стр. 9.
  207. ^ Grimm et al. 2018, стр. 13.
  208. ^ Marino et al. 2020, стр. 6067.
  209. ^ Turbet et al. 2020, стр. 9–10.
  210. ^ Flock et al. 2019, стр. 10.
  211. ^ Heising et al. 2021, стр. 5.
  212. ^ а б Gressier et al. 2022, стр. 2.
  213. ^ Raymond et al. 2021, стр. 1.
  214. ^ Raymond et al. 2021, стр. 2.
  215. ^ Raymond et al. 2021, стр. 3.
  216. ^ а б Raymond et al. 2021, стр. 4.
  217. ^ Gabriel & Horn 2021, стр. 6.
  218. ^ Childs et al. 2023, стр. 3762.
  219. ^ Krissansen-Totton & Fortney 2022, стр. 8.
  220. ^ а б в г д ђ Grimm et al. 2018, стр. 6.
  221. ^ а б в г Gillon et al. 2016, стр. 222.
  222. ^ Lim et al. 2023, стр. 2.
  223. ^ а б в г Turbet et al. 2020, стр. 24.
  224. ^ а б Rathcke et al. 2025, стр. 1.
  225. ^ а б Ducrot et al. 2024, стр. 3.
  226. ^ а б в г д ђ е ж з Linsky 2019, стр. 198–199.
  227. ^ а б в Turbet et al. 2020, стр. 28.
  228. ^ а б в Grenfell et al. 2020, стр. 11.
  229. ^ а б в г д Turbet et al. 2020, стр. 29.
  230. ^ Grenfell et al. 2020, стр. 18.
  231. ^ а б Lincowski et al. 2023, стр. 8.
  232. ^ Lim et al. 2023, стр. 9.
  233. ^ Ducrot et al. 2024, стр. 2.
  234. ^ Teixeira et al. 2023, стр. 12.
  235. ^ Agol et al. 2021, стр. 21.
  236. ^ Stevenson 2019, стр. 329.
  237. ^ Pierrehumbert & Hammond 2019, стр. 285.
  238. ^ Carone et al. 2018, стр. 4683.
  239. ^ Turbet et al. 2018, стр. 17.
  240. ^ Turbet et al. 2018, стр. 1.
  241. ^ а б в Piaulet-Ghorayeb et al. 2025, стр. 2.
  242. ^ Turbet et al. 2020, стр. 5–6.
  243. ^ а б в г Agol et al. 2021, стр. 10.
  244. ^ а б Stevenson 2019, стр. 327.
  245. ^ Turbet et al. 2020, стр. 29–30.
  246. ^ Meadows et al. 2018, стр. 133.
  247. ^ Janjic 2017, стр. 61.
  248. ^ Meadows et al. 2018, стр. 141.
  249. ^ а б в Quick et al. 2023, стр. 4.
  250. ^ Quick et al. 2023, стр. 11.
  251. ^ а б Kane et al. 2021, стр. 16.
  252. ^ Kane et al. 2021, стр. 14.
  253. ^ Kane et al. 2021, стр. 17.
  254. ^ а б Airapetian et al. 2020, стр. 171.
  255. ^ а б Turbet et al. 2018, стр. 2.
  256. ^ а б Turbet et al. 2020, стр. 30.
  257. ^ а б в Gillon, Michaël; et al. (2. 9. 2025). „First JWST thermal phase curves of temperate terrestrial exoplanets reveal no thick atmosphere around TRAPPIST-1 b and c”. arXiv:2509.02128 Слободан приступ [astro-ph.EP]. 
  258. ^ Ducrot, Gillon & Agol 2022.
  259. ^ Kipping 2018.
  260. ^ Agol et al. 2021.
  261. ^ Ducrot et al. 2020, стр. 8.
  262. ^ Greene et al. 2023.
  263. ^ а б Radica et al. 2025, стр. 1.
  264. ^ а б Ih et al. 2023, стр. 1.
  265. ^ Maurel et al. 2025, стр. 16.
  266. ^ а б Glidden et al. 2025, стр. 2.
  267. ^ Piaulet-Ghorayeb et al. 2025, стр. 10.
  268. ^ Piaulet-Ghorayeb et al. 2025, стр. 11.
  269. ^ Piaulet-Ghorayeb et al. 2025, стр. 8.
  270. ^ Espinoza et al. 2025, стр. 8.
  271. ^ Glidden et al. 2025, стр. 11.
  272. ^ Teixeira et al. 2023, стр. 8, 9.
  273. ^ Piaulet-Ghorayeb et al. 2025, стр. 14.
  274. ^ Wunderlich et al. 2020, стр. 26–27.
  275. ^ Fortney 2018, стр. 17.
  276. ^ Zhang et al. 2018, стр. 1.
  277. ^ Turbet et al. 2020, стр. 33.
  278. ^ Vasilyev et al. 2025, стр. 1.
  279. ^ Teixeira et al. 2023, стр. 10.
  280. ^ Chen et al. 2025, стр. 11.
  281. ^ Gargaud et al. 2011, Protoplanetary Disk.
  282. ^ Kral, Davoult & Charnay 2020, стр. 770.
  283. ^ Hori & Ogihara 2020, стр. 1.
  284. ^ Turbet et al. 2020, стр. 10.
  285. ^ Kral et al. 2018, стр. 2670.
  286. ^ Lingam & Loeb 2019a, стр. 8.
  287. ^ Piaulet-Ghorayeb et al. 2025, стр. 13.
  288. ^ Turbet et al. 2018, стр. 9.
  289. ^ Turbet et al. 2018, стр. 10.
  290. ^ Turbet et al. 2018, стр. 14.
  291. ^ Turbet et al. 2018, стр. 14–15.
  292. ^ Turbet et al. 2020, стр. 23.
  293. ^ Espinoza et al. 2025, стр. 9.
  294. ^ Gressier et al. 2022, стр. 6.
  295. ^ dos Santos et al. 2019, стр. 1.
  296. ^ dos Santos et al. 2019, стр. 11.
  297. ^ Gillon et al. 2020, стр. 15.
  298. ^ Edwards et al. 2020, стр. 11.
  299. ^ Turbet et al. 2020, стр. 24–26.
  300. ^ Teixeira et al. 2023, стр. 2.
  301. ^ Turbet et al. 2020, стр. 26–27.
  302. ^ Ducrot et al. 2020, стр. 19.
  303. ^ Turbet et al. 2020, стр. 27–28.
  304. ^ Turbet et al. 2020, стр. 37.
  305. ^ Wunderlich et al. 2020, стр. 2.
  306. ^ Krissansen-Totton & Fortney 2022, стр. 14.
  307. ^ Stevenson 2019, стр. 330–332.
  308. ^ Zhang 2020, стр. 57.
  309. ^ а б в г д ђ Turbet et al. 2020, стр. 6.
  310. ^ Wheatley et al. 2017, стр. 74.
  311. ^ а б в Ducrot et al. 2020, стр. 2.
  312. ^ Turbet et al. 2020, стр. 7–8.
  313. ^ Davoudi et al. 2024, стр. 1.
  314. ^ Acton et al. 2017, стр. 33.
  315. ^ Radica et al. 2025, стр. 10.
  316. ^ Gillon et al. 2020, стр. 14.
  317. ^ Gargaud et al. 2011, Activity (Magnetic).
  318. ^ Vida et al. 2024, стр. 1.
  319. ^ а б Glazier et al. 2020, стр. 9.
  320. ^ Samara, Patsourakos & Georgoulis 2021, стр. 1.
  321. ^ Linsky 2019, стр. 191.
  322. ^ Dong et al. 2018, стр. 262.
  323. ^ Teixeira et al. 2023, стр. 5.
  324. ^ Dong et al. 2018, стр. 264.
  325. ^ Cohen et al. 2018, стр. 1.
  326. ^ Strugarek et al. 2025, стр. 13.
  327. ^ Linsky 2019, стр. 189.
  328. ^ Turbet et al. 2020, стр. 3, 5.
  329. ^ а б Turbet et al. 2020, стр. 5.
  330. ^ Thomas et al. 2025, стр. 2.
  331. ^ Lingam & Loeb 2018a, стр. 122.
  332. ^ Pidhorodetska et al. 2020, стр. 2.
  333. ^ Lingam & Loeb 2018b, стр. 973.
  334. ^ Barr, Dobos & Kiss 2018, стр. 6.
  335. ^ Lingam & Loeb 2018b, стр. 969–970.
  336. ^ Lingam & Loeb 2018b, стр. 971.
  337. ^ Lingam & Loeb 2018b, стр. 972.
  338. ^ Lingam & Loeb 2018b, стр. 975.
  339. ^ Lingam & Loeb 2019a, стр. 11.
  340. ^ Covone et al. 2021, стр. 3332.
  341. ^ Lingam & Loeb 2021, стр. 347.
  342. ^ Mullan & Bais 2018, стр. 11.
  343. ^ Lingam & Loeb 2019b, стр. 5926.
  344. ^ а б Goldsmith 2018, стр. 124.
  345. ^ Ranjan, Wordsworth & Sasselov 2017, стр. 2, 9.
  346. ^ Schwieterman et al. 2019, стр. 5.
  347. ^ O'Malley-James & Kaltenegger 2017, стр. 30.
  348. ^ Valio et al. 2018, стр. 179.
  349. ^ Dencs & Regály 2019.
  350. ^ Lingam & Loeb 2019c, стр. 112.
  351. ^ Gargaud et al. 2011, Chemolithotroph.
  352. ^ Barth et al. 2021, стр. 1344.
  353. ^ Guimond, Rudge & Shorttle 2022, стр. 16–17.
  354. ^ Guimond, Rudge & Shorttle 2022, стр. 1.
  355. ^ Glaser et al. 2020, стр. 7.
  356. ^ Tusay et al. 2024, стр. 15.
  357. ^ Pinchuk et al. 2019, стр. 1.
  358. ^ Tusay et al. 2024, стр. 1.
  359. ^ Tusay et al. 2024, стр. 16.
  360. ^ Kaltenegger & Faherty 2021, стр. 505.
  361. ^ Short & Stapelfeldt 2017, стр. 1, 28.
  362. ^ Díaz 2017, стр. 185–186.
  363. ^ Short & Stapelfeldt 2017, стр. 28.
  364. ^ Physics World 2017, стр. 1.
  365. ^ Riber 2018, стр. 1.
  366. ^ Howell 2020, p. 3–34.
  367. ^ McKay 2021, стр. 14.
  368. ^ Janjic 2017, стр. 57.
  369. ^ Kanas 2019, стр. 488.
  370. ^ Gibb 2022, стр. 2.
  371. ^ Suhner 2017, стр. 1.
  372. ^ Gillon 2020a, стр. 35.
  373. ^ Walsh 2024, стр. 204.
  374. ^ Gillon 2020b, стр. 50.
  375. ^ Sein et al. 2021, стр. 3.
  376. ^ Hughes 2022, стр. 148.
  377. ^ Lane et al. 2022, стр. 5.
  378. ^ Tasker 2024, стр. 278.
  379. ^ Paladini 2019, стр. 239, 254.
  380. ^ Exoplanet Travel Bureau 2021.
  381. ^ AAS 2020, стр. 309.
  382. ^ Albergaria et al. 2025, стр. 18–19.
  383. ^ Fidrick et al. 2020, стр. 1–2.
  384. ^ а б Deming & Knutson 2020, стр. 459.
  385. ^ Maurel et al. 2025, стр. 2.
  386. ^ Grenfell 2017, стр. 2.
  387. ^ Madhusudhan 2019, стр. 652.
  388. ^ Turbet et al. 2020, стр. 31.
  389. ^ Morley et al. 2017, стр. 1.
  390. ^ Chiao 2019, стр. 880.
  391. ^ Lingam & Loeb 2018a, стр. 116.
  392. ^ Madhusudhan 2020, p. I-7.
  393. ^ Zúñiga-Fernández 2025.
  394. ^ Delrez et al. 2022, стр. 32.
  395. ^ Kopparla et al. 2018, стр. 1.
  396. ^ Sleator & Smith 2017, стр. 1–2.
  397. ^ Wang et al. 2025, стр. 18.
  398. ^ Wang 2022, стр. 10.
  399. ^ Lingam & Loeb 2018c.
  400. ^ Malik & Determann 2024, стр. 1.
  401. ^ Determann 2019, стр. 168–169.
  402. ^ Gutiérrez et al. 2019, стр. 41.
  403. ^ Guridi, Pertuze & Pfotenhauer 2020, стр. 5.
  404. ^ Euroschool 2018, стр. 10.
  405. ^ Srinivas 2017, стр. 19.

Литература

[уреди | уреди извор]

Додатна литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]