Oi!
Oi! (транскр. Ој!) је поџанр панк рока који се развио у Уједињеном Краљевству крајем 1970-их година, првенствено у срединама радничке класе. Повезан је са уличним панком, а одликују га једноставни и снажни гитарски рифови, наглашен ритам, непосредни текстови и рефрени који се често пјевају хорски, по узору на навијачке пјесме.[1]
Oi! музика и пратећа поткултура привлачиле су панкере, скинхеде и дио фудбалске навијачке публике. Покрет је настао из настојања да се панк рок задржи као непосредан израз свакодневног живота радничке омладине, насупрот, по мишљењу појединих учесника сцене, све израженијој комерцијализацији и умјетничком експериментисању дијела ранијих панк састава.[2]
Историја
[уреди | уреди извор]Oi! се обликовао крајем 1970-их и почетком 1980-их, ослањајући се на звук прве генерације панк група, као што су Секс пистолс (Sex Pistols), Клеш (The Clash) и Рамонси (Ramones), као и на британску традицију паб-рока и навијачког пјевања. Његове карактеристике биле су чврст, једноставан звук и рефрени прилагођени заједничком пјевању на концертима.[1]
Међу важним претходницима и раним представницима уличног панка били су Sham 69, Cock Sparrer, Slaughter and the Dogs, Menace и Анџелик Апстартс (Angelic Upstarts). Њихова музика повезивала је енергију раног панка са темама из живота британске радничке омладине.[2]
Назив „Oi!” популаризовао је музички новинар Гери Бушел (Garry Bushell), који је 1980. године у британском недјељнику Sounds њиме означио овај музички правац. Израз је повезан са узвиком „Oi!”, који је на наступима користио Џеф „Стинки” Тарнер (Jeff „Stinky” Turner), пјевач састава Кокни Риџектс (Cockney Rejects). У свакодневном британском говору узвик „ој” користи се за привлачење пажње, у значењу приближном ријечи „хеј”.[2][1]
Међу раним и истакнутим Oi! групама били су Кокни Риџектс, Анџелик Апстартс, Форскинс (The 4-Skins), Бизнис (The Business), Блиц (Blitz), Блад (The Blood), Питер ен д Тест Тјуб Бејбис (Peter and the Test Tube Babies), Инфа Рајот (Infa-Riot), Партизанс (The Partisans), Red Alert и Опресд (The Oppressed). Рани развој правца документован је на компилацијама Oi! The Album (1980), Strength Thru Oi! (1981) и Carry On Oi! (1981).[2][3]
Компилације и промоција
[уреди | уреди извор]Важну улогу у обликовању Oi! као препознатљивог правца имале су заједничке компилације различитих извођача. Оне нису садржавале само снимке музичких група него и прилоге пјесника и других учесника сцене. Пратећи текстови представљали су Oi! као израз искустава радничке омладине, наглашавајући везу између музике, локалне заједнице и друштвеног протеста. Историчар Метју Ворли (Matthew Worley) наводи да су управо ова издања помогла да се различити извођачи, који нису нужно имали идентичан звук или политичке ставове, препознају као дио заједничке сцене.[4]
Током прве половине 1980-их објављено је шест компилација из основне серије: Oi! The Album (1980), Strength Thru Oi! и Carry On Oi! (обје 1981), Oi! Oi! That's Yer Lot! (1982), Son of Oi! (1983) и The Oi! of Sex (1984). Излазиле су за различите дискографске куће, укључујући EMI, Decca и Secret Records. Њихов значај није био само у представљању нових пјесама: омогућиле су мањим групама да дођу до шире публике, а уједно су документовале промјене у саставу и саморазумијевању покрета.[4]
Међу учесницима налазили су се и аутори који су умјесто пјесама изводили говорну поезију са темама радничког живота и међусобне солидарности. Примјер је пјесник Гери Џонсон (Garry Johnson), чији је текст „United” објављен на компилацији Carry On Oi!. Такви прилози показују да је рана сцена укључивала и писану ријеч, а не само концертне наступе и студијске снимке.[5]
Ширење и каснији развој
[уреди | уреди извор]Oi! је привукао знатну пажњу почетком 1980-их, али је послије медијских контроверзи и насиља повезаног с појединим концертима његова присутност у британским главним музичким токовима ослабила. Упркос томе, жанр се ширио у друге европске земље, Сјеверну Америку и друге дијелове свијета. Интересовање за Oi! обновљено је током 1990-их, а нови састави наставили су да дјелују и у 21. вијеку.[1][5]
Током 1990-их поновно интересовање за панк рок подстакло је објављивање старијих снимака и настанак нових Oi! извођача у Британији и изван ње. У појединим срединама жанр се развијао заједно са ширим уличнопанкерским сценама, па се граница између израза Oi! и street punk често разликовала зависно од групе или издавача. Упркос географском ширењу, заједнички рефрени, нагласак на наступима уживо и теме свакодневног живота остали су честа обиљежја овог звука.[1]
У 21. вијеку интересовање за рани Oi! опстало је кроз реиздања, концерте старијих састава и рад млађих музичара. Као један од представника новијег британског таласа наводи се група Crown Court, чији је албум Capital Offence објављен 2016. године. У извјештајима о савременој сцени посебно се истиче настојање неких извођача да задрже изворни раднички идентитет жанра, али и да одбаце његову повезаност са крајњом десницом.[5]
На српској панк сцени са Oi! правцем или његовим утицајима повезивани су састави Два минута мржње, Ритам нереда, Генерација без будућности, Шахт, Директори, Провокација, Pure Impact и Једино решење.
Музичке карактеристике
[уреди | уреди извор]Oi! се заснива на једноставној инструментацији карактеристичној за панк рок: електричним гитарама, бас-гитари, бубњевима и снажном вокалу. Пјесме су обично ритмички директне, са кратким рифовима и понављањем основних музичких образаца. За разлику од неких експерименталних панк праваца, у првом плану су препознатљива мелодија и енергија колективног извођења, а не сложени аранжмани или инструментална виртуозност.[1]
Посебно су карактеристични гласни, групно отпјевани рефрени. Њихова структура подсјећа на пјесме са фудбалских трибина, због чега публика често може да учествује у извођењу. Водећи пјевач неријетко користи грубљи и разговорнији начин пјевања, док остали чланови групе или публика одговарају заједничким узвицима. Овакав однос извођача и слушалаца постао је једно од обиљежја по којима се Oi! разликовао од других струја британског панка.[1][2]
Oi! се временски дјелимично преклапао са развојем хардкор панка, али између тих праваца постоје разлике. Док је хардкор често наглашавао веома брз темпо и оштрији звук, рани Oi! задржао је израженију везу с једноставнијим обликом панка из друге половине 1970-их и мелодијом погодном за хорско пјевање. Границе ипак нису строге: поједини састави имају обиљежја оба жанра, а израз улични панк користи се и за групе које нису непосредно повезане с првобитном британском Oi! сценом.[1]
У текстовима се често појављује прво лице множине, чиме се наглашава припадност групи, крају или генерацији. Поред друштвених питања, заступљени су хумор, забава, пријатељство, лична искуства и навијачки идентитет. Због непосредног језика и једноставних рефрена, пјесме су биле прилагођене малим концертним просторима и публици која је жељела активно да учествује у наступу.[4]
Идеологија
[уреди | уреди извор]Oi! није представљао јединствен политички покрет. Иако је у великој мјери био повезан са идентитетом радничке класе, међу музичарима и публиком постојале су различите политичке оријентације, од љевичарских и антифашистичких до аполитичних и десничарских. Уобичајене теме пјесама биле су незапосленост, радничка свакодневица, друштвена неједнакост, сукоби с полицијом, фудбал, пријатељство и живот на улици.[2]
Повезаност са скинхед поткултуром није значила и припадност одређеној идеологији. Међу извођачима било је отворених противника расизма и фашизма, а неки су учествовали у антирасистичким концертима и иницијативама. С друге стране, појединци из сцене и дио публике били су повезани са крајњом десницом. Због тога се политичка обиљежја Oi! музике не могу свести на једну општу одредницу.[6]
Контроверзе
[уреди | уреди извор]Од почетка 1980-их Oi! је у дијелу британске јавности повезиван са навијачким насиљем, расизмом и крајње десничарским организацијама, међу којима су били Национални фронт и Британски покрет. Таквој слици допринијело је присуство екстремних десничара на појединим наступима, али су истраживачи указали на разлику између Oi! сцене у цјелини и засебне мреже извођача који су промовисали расистичку идеологију, укључујући музику познату као Rock Against Communism (РАЦ).[2][6]
Један од најзначајнијих догађаја били су нереди у Саутхолу (Southall), у западном Лондону, 3. јула 1981. године, током концерта састава Форскинс, Бизнис и Лест Ризорт (The Last Resort) у локалу Hambrough Tavern. У крају са бројном јужноазијском заједницом избили су сукоби након доласка већег броја скинхеда, а током нереда локал је запаљен и више људи је повријеђено. У извјештају британског министра унутрашњих послова парламенту наведено је да су нереди почели разбијањем излога од стране групе скинхеда, након чега су се окупили локални младићи и услиједио сукоб с полицијом. Различити учесници догађаја касније су износили супротстављена тумачења узрока насиља.[7][2]
Додатне контроверзе изазвала је компилација Strength Thru Oi! из 1981. године. Њен наслов подсјећао је на нацистички слоган Strength Through Joy, док се на омоту налазила фотографија Никија Крејна (Nicky Crane), припадника неонацистичког покрета. Приређивач компилације Гери Бушел изјављивао је да је наслов засновао на називу издања Strength Through Joy шкотске групе Skids и да у тренутку избора фотографије није знао идентитет особе на омоту. Овај случај додатно је нарушио јавну слику Oi! музике.[8]
Иако су поједини десничарски извођачи преузимали дио звука и изгледа Oi! сцене, истраживања упозоравају да се историја Oi! музике не може поистовјетити са историјом неонацистичке музике. Међу групама и активистима унутар Oi! и скинхед поткултуре постојале су и организоване антирасистичке иницијативе.[6]
Мода
[уреди | уреди извор]Одијевање учесника Oi! сцене преузимало је елементе панк, скинхед и фудбалске навијачке моде. Карактеристични су били кратка или обријана коса, Dr. Martens чизме, кожне и пилотске јакне, такозване харингтон јакне, фармерке, трегери, поло-мајице и мајице са ознакама музичких група. Дио публике носио је и навијачке шалове и фудбалске дресове, док су панкери често задржавали беџеве, пришивке, нитне и упадљивије фризуре. Изглед није био потпуно уједначен, јер је Oi! okupljao pripadnike različitih omladinskih potkultura.[3]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ е ж „Oi![[Категорија:Чланци који садрже текст на језику — енглески]]”. AllMusic. Приступљено 2026-11-04. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
- ^ а б в г д ђ е ж Worley, Matthew (2013). „Oi! Oi! Oi!: Class, Locality, and British Punk”. Twentieth Century British History. 24 (4): 606—636. doi:10.1093/tcbh/hwt001.
- ^ а б Marshall, George (1991). Spirit of '69: A Skinhead Bible. Dunoon: S.T. Publishing. ISBN 978-0-9518497-0-5.
- ^ а б в Worley, Matthew (2014). „‘Hey little rich boy, take a good look at me’: Punk, class and British Oi!”. Punk & Post-Punk. 3 (1): 5—20. doi:10.1386/punk.3.1.5_1.
- ^ а б в Spence, Simon (2022-11-19). „‘We are everything that scares curtain twitchers’: the bands resurrecting the spirit of Oi![[Категорија:Чланци који садрже текст на језику — енглески]]”. The Guardian. Приступљено 2026-11-04. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
- ^ а б в Windle, James; Schenk, Clara (2025). „The Origins of White Power Music: The Co-Opting of Punk and Oi! By a Parasitical Social Movement”. Deviant Behavior. 46 (10): 1329—1345. doi:10.1080/01639625.2024.2380738.
- ^ „Disturbances (Southall And Liverpool)”. Hansard. UK Parliament. 1981-07-06. Приступљено 2026-11-04.
- ^ Petridis, Alexis (2010-03-18). „Misunderstood or hateful? Oi![[Категорија:Чланци који садрже текст на језику — енглески]]'s rise and fall”. The Guardian. Приступљено 2026-11-04. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
Литература
[уреди | уреди извор]- Marshall, George (1991). Spirit of '69: A Skinhead Bible. Dunoon: S.T. Publishing. ISBN 978-0-9518497-0-5.
- Worley, Matthew (2013). „Oi! Oi! Oi!: Class, Locality, and British Punk”. Twentieth Century British History. 24 (4): 606—636. doi:10.1093/tcbh/hwt001.